fbpx

Србија нема проблем са јавним сектором, већ са нестручним и неспособним партијским кадровима

0
(0)

Хоће ови нови на власти да управљају државом Србијом, и то сами, а јавно нам признају да немају квалитетне, стручне и поштене људе и кадрове, да управљају макар Епсом, Телекомом и Дунавом

Сељак из околине Пожеге

Министарка за државну управу и локалну самоуправу Кори Удовички агенцији Бета 14. октобра саопштила је да „у државној управи Србије нема вишка запослених у оној мери у којој се сматра“! Упитана да ли је тај вишак запослених 25 000, она је само рекла „да тачног броја нема“!

Ето прилике да вас нескромно и „бахато“ подсетим на један мој текст објављен пре скоро 8 месеци, и у којем сам то исто и ја закључио, бавећи се тим проблемом само једно поподне и вече, и то као потпуно некомпетентан за ту област, јер сам потпуно неук за економска и правна питања, зато што сам само обичан „доктор ветеринарских наука“, а не економиста или правник! За овакав закључак нашој стручно врло квалификованој министарки је требало знатно дуже! Зашто!?

Многи су можда заборавили (али ја не) како је млади геније Лазар Крстић, почетком августа прошле 2013. године, послао тадашњем првом потпредседнику владе (сада председнику!) свој план рада и решавања економских проблема у Србији, како су објавили тадашњи медији, и то на „на шест густо куцаних страна“. Пазите, писало је шест, али не ретко, већ густо, куцаних страна. Јер да је био ретко куцан, план не би имао потребну тежину. План за покретање Србије нашег генија подразумевао је нулту толеранцију за плаћање пореза, прогресивно опорезивање, формирање посебних канцеларија за брз и ефикасан рад на изради документације потребне страним инвеститорима, проналажење стратешких партнера за јавна предузећа, нову политику привлачења страних инвеститора, повратак младих стручњака из света у Србију. Шта је од свега овога Крстић реализовао, па онда отишао (побегао, избачен, зар то има икакве везе – кад он сада „волонтерски“ помаже премијеру!)?

Нулта толеранција за плаћање пореза – само погледајте списак данашњих дугова појединих приватних компанија. Прогресивно опорезивање – прекршена су уставна права дела грађана јер су порезом дискриминисани они што раде у јавном сектору и имају високо образовање. Политика привлачења страних инвестиција – заснива се и даље на „пријатељима“ тадашњег првог потпредседника владе (а данашњег премијера), ништа нормално и ништа системски итд. Лазар Крстић је своја обећања „испунио“, као и што је први потпредседник владе (а сада премијер то испунио, само за разлику од Лазара он није дао оставку већ се бори!), испунио давно обећање и отворио најављену канцеларију за брзе одговоре (али само у Београду, и то помпезно од стране градоначелника Синише Малог, и нигде више јер Србија није Београд!). Чим се негде у Србији појави било какав проблем, не чека се ни постављање питања, а из канцеларије излеће енергично некадашњи први потпредседник владе, а сада премијер (толико енергично да му у рукама често и квака остане) и јавно нам свима одговори на оно што га нисмо још ни питали (Чији је Б92?, Како се гаје свиње? Како напредујемо у реформама? Ко је највећи дилер наркотика у Београду?), и на томе се све заврши јер будемо потпуно затечени!

Али како ствари стоје са осталим обећањима Лазара Крстића? Успео је био да врати младе стручњаке из света у Србију. Мислим на оних пар својих другара и колега, финансијске генијалце из приватне осигуравајуће куће у САД, где је и он радио, као један од хиљаде истих таквих почетника. Није много за почетак, али успео је да врати бар тих десетак људи, без којих не би ни могао да постигне овако сјајне резултате у свом раду. Али ето, спречило га да нас и даље усрећује, то „проклето меко срце“, због кога је те исте младе људе морао поново да врати, тамо где их је и узео, а за где се и он вероватно спрема!

Учестало је било оглашавање нашег генијалца за финансије, у време пре само 4-5 месеци! Сад га се нико и не сећа! А причао је о реализацији својих генијалних планова! Није баш отворио „камп за младе стручњаке које је вратио у Србију“ да их прихвати за прво време, док их не пошаље у силне компаније које се граде страним инвестицијама, а није ни причао о пројекту „Београд на хлебу и води“? Не! Он је причао, да вас подсетим, о проблему јавних предузећа, о броју радника у њима и настављао да се надгорњава као стрина са изјавама Саше Радуловића, са којим је био део заједничке генијалне владе, која је толико била добра да ни сама није могла да издржи терет сосптвене славе и успеха! Као млади глумац кад изненада постане звезда велика, па се ода свим пороцима! Да вас подсетим, пошто је Саша Радуловић оптужио канцеларију тадашњег првог потпредседника владе (а сада премијера) да представља кочницу реформи, појавио се Крстић да подвикне и узврати. Његово оглашавање неодољиво подсећа на некадашње иступе нашег сада већ старог финансијског генија Божидара Ђелића, који је жртвовао светску каријеру зарад будућности Србије. Уз пут, да вас подсетим, да је и тај „геније“ спаковао кофере и отишао крајем прошле године! Као што ће и Лазар Крстић! Како су неодољиво исти њих двојица: оштрог гласа и стаса! И он је, слично Лазару Крстићу, бранио од напада некадашњег премијера Зорана Ђинђића, који га је и довео у владу Србије и поставио на то место.

Божа је својим радом и примером доказао младим и незапошљеним људима, да се и у Србији може добро, па чак и више него у свету зарадити. Наравно, ако те не ухвате. Баш из тог разлога, спаковао је кофере и без велике помпе и насловних страна, отишао у Европу. Показао је како се лако улази у Европу, само ако знаш шта хоћеш, ако си фокусиран, упоран и истрајан. Вероватно ускоро испраћамо и млађаног Лазу, на исти такав пут.

Но, да се вратимо на суштину овог текста! Својим изјавама почетком ове године (крај фебруара 2014) министар финансија пророчки је упозоравао како је број новопримљених у јавним предузећима за последња 2 месеца 2013. године (пред најављену забрану запошљавања у јавном сектору!) износио око 1.800 месечно. У октобру 2013. године је рекао „генија“ за финансије да је у Србији у јавном сектору запослено 740.000 људи. Крајем фебруара 2014. године је изнео податак да је у јавном сектору запослено 780.000 људи. На примедбу одакле сад 40.000 више за само нешто више од три месеца, спремно је упозорио да нису то “новозапослени“, већ „новотокривени“ радници у јавном сектору, а он очекује да ће их открити још бар 20.000. Заиста невероватна генијалштина, чак и за једног таквог „генија“ за финансије као што је Лазар Крстић, бивши спас за пропаст Србије, који нас је оставио кад је било најлепше за њега, а најтеже за нас!

За његово откриће потпуно нових људи у Србији са овако великим демографским проблемом заслужује Нобелову награду. Не удубљује се наш Лазар у цифре, али зна да као из топа каже како се последњих година (његове власти) број пријема нових радника у јавни сектор задржао на истом нивоу као и претходних. Не дај боже да је власт нешто згрешила, поготову да је неко запошљавао људе у садашњем јавном сектору Србије!

Но како ствари стварно стоје у јавном сектору Србије најбоље је да се информишемо од некога ко се тиме стручно и професионално бави, а не од Лазара Крстића, који је чуо за тај проблем, вероватно пре годину дана!

Др Горан Николић са Института за европске студије, који је радио у Привредној комори Србије и Институту за спољну трговину спада у добро информисане људе о економским проблемима, па и јавном сектору у Србији. У ауторском тексту др Горан Николић, у Актеру од 11. новембра 2012, дакле само пре нешто мање од 2 године (у сваком случају су подаци који се односе на владавину ове владе, а не оне од из времена, што би напредњаци рекли „проклетих жутих“!), он је изнео следеће податке, које до сада нико није демантовао, јер није ни могао! А ето, сада се са тим коначно сложила и министарка Кори Удовички!

УПОРЕДНА АНАЛИЗА

У јавном сектору Србије без јавних предузећа запослено је 6,2 одсто укупне популације Србије. Са јавним предузећима то износи 7,6 одсто. Када се погледају земље региона, уочава се да Хрватска и Црна Гора имају за један проценат више запослених људи у јавном сектору, а Словенија чак два. Министар финансија пак тврди да је јавни сектор у Србији највећи у региону. На основу којих података не труди се ни да нам открије, а и сумњам да то може да поткрепи доказима. Николић даље наводи да рецимо Велика Британија има у јавном сектору са јавним предузећима чак 9,4 одсто запослених, Канада чак 10,7, Пољска 9,2 а Немачка, као и Србија, 6,2 одсто.

Као један од примера, др Горан Николић наводи да у образовању у Србији ради 140 000 људи, или 1,95 одсто од укупног становништва. У Европи се број људи запослених у образовању креће до 2,5 одсто, док је просек 3,46 одсто. На пример, у Белгији у сектору образовања ради 3,5 одсто укупне популације, у Мађарској 2,6, у Пољској 3,1, у Чешкој 2,7, у Словенији 3,1, у Грчкој 3, у Немачкој 2,9, а у Великој Британији чак 4,9 одсто. Ако се може рећи, у просеку 30-50 одсто више него код нас. Они своју децу воле и важна су им, и неће да их оставе необразоване. А ми нашу.

Као други пример броја запослених у јавном сектору, аутор наводи да у Србији у здравству ради 161.000 људи или 2,24 одсто укупне популације, док је у земљама ЕУ, то углавном дупло више. Најновије истраживање Светске здравствене организације указују да у Србији на 10.000 становника долази 21 лекар. У Македонији и Хрватској долази 26 лекара, у Словенији 25, Аустрији 49, Швајцарској 41, Русији 43, Норвешкој 42 а у Грчкој чак 62 лекара на 10.000 људи. Подаци јасно указују да је овај део јавног сектора у Србији међу најмањима у Европи, па и свету. Само су сиромашне афричке земље по броју запослених у образовању и здравству горе од нас. Ако су те земље и њихови стандарди наш циљ коме тежимо, онда разумем тежње ове власти.

Један од аргумената који се често спочитава нашем јавном сектору је ниска продуктивност. Али ни он не стоји. Не постоји виша продуктивност лекара опште праксе у Немачкој у односу на наше, напротив. Наши лекари, којих има дупло мање по глави становника него у Немачкој, принуђени су да раде више и имају више пацијената. Исто је и са људима у образовању.

На крају, врло често чујемо како наш јавни сектор има више плате него приватни, што нема нигде на свету. Опет ватрени радикални напредњаци не знају или неће да знају чињеницу коју износи Горан Николића, а то је да је таква ситуација у скоро свим земљама Запада. Разлог за то је врло прост: зато што запослени у јавном сектору имају више просечне квалификације од радника у приватном. Другим речима, инспекцијске и многе државне службе подразумевају у старту минимално факултетско образовање и скоро да нема мануелних и простих радника, којих је највише у приватним компанијама.

ШТА НЕ ВАЉА

На крају, закључује Николић, јавни сектор Србије, посматрајући удео јавне потрошње у БДП, такође је у границама европског просека, и износи 45-49,5 одсто (у зависности да ли се гледа у односу на предлог фискалних расхода за годину или се обрачунава на реални обрачун домаћег БДП).

Помиње се често и да је број људи у јавном сектору Србије брзо растао. Политиколог са Јејла Дејвид Камерун (наш „генија“ за финансије би тек требало да зна за њега, и то много више од мене, ако чак и ја знам за њега и његова истраживања, ја ветеринар – и потпуно „неук“ за економију!) испитивао је кретање удела државних расхода у привредама данас 18 најразвијених земаља света. Удео расхода је растао са 11 одсто 1870. године, на 20 одсто 1920. године, па на 28 одсто 1960. године. Државни расходи су порасли до чак 60 одсто у Холандији. Испитујући разлоге за то, установио је да је степен отворености ка међународној трговини један од главних фактора за ту појаву. Посебно су том ефекту раста државне управе биле изложене мале привреде земаља које се налазе у непосредној близини својих трговинских партнера, које се због тога много више упуштају у трговину, као што је то случај Холандије. Земље које су огромне и које су географски удаљене од својих трговинских партнера, као што су САД, Јапан и Аустралија, имају најмањи удео расхода (често испод 35 одсто). А ми смо земља која се последњих 13 година интензивно и нагло отварала за међународну трговину, нарочито у регионалном смислу (ЦЕФТА).

Шта онда не ваља у јавном сектору Србије?

Чињеница да је удео запослених у јавном сектору Србије у односу на укупну запосленост велика и износи око 30 одсто, што је скоро дупло више него у земљама развијеног Запада. Али да ли ми треба да урушимо и овакав јадан јавни сектор какав имамо и који се ионако налази на доњим границама своје бројности, у односу на целу Европу, само зато што власт није способна да створи услове за запошљавање људи и подизање економске активности у земљи? Да ли због тога треба да укинемо и овако јадан квалитет услуга јавног сектора (здравство је две године најгоре у Европи – да ли ће смањењем броја људи и плата у том сектору бити боље или ће бити још горе?).

Док смо имали једнопартијску државу, јавни сектор у смислу рада државних органа функционисао је много боље него данас. Зашто? Зато што је први услов за рад на високим и одговорним функцијама, а то је чланство у тој једној јединој партији сви лако и брзо и испуњавали учлањењем, а онда би се одмах прелазило на оцене других квалитета кандидата. То су стручност, искуство, управљачка способност, образовање, људски квалитети итд., и све оно што чини важним и данашњи модерни корпорацијски менаџмент. Тако имамо апсурдну ситуацију да је једнопартијска држава имала квалитетније кадрове јер су их бирали из целокупног броја квалификованих стручњака за неку област, и то у целој земљи. Ван могућности избора на функције су били само они који нису желели да буду чланови једне владајуће партије.

ПОЈЕЛЕ ПАРТИЈЕ

Данас сви који желе да буду на некој одговорној државној функцији такође се учлањују у партије, али сада у разне партије, којих има много, и онда је чиста лутрија да ли ће тај сектор који их занима после избора бити додељен управо њиховој партији или не. Када и добију тај сектор на управљање, поједине партије га држе само за одређени кратки период, а након тога, по правилу, долази друга партија и други људи, који одмах мењају оне из претходног периода. Услед такве исцепканости једног одговарајућег стручног профила на велики број партија, за толико је смањена и сама могућност избора квалитетног кадра за неку функцију јер се бира само између малобројног партијског чланства (то је оно кад кажемо да партије немају добре кадрове). Услед свега тога, све већи број квалитетних људи је ван партија, и самим тим ван конкуренције за избор на одговарајуће државне функције. И тако долазимо до закључка да је овакво „демократско управљање“ у основи још горе од предходног једнопартијског.

Пример из моје „ветеринарске“ праксе: на месту директора управе за ветерину, место које је у рангу помоћника министра пољопривреде, од Другог светског рата, па до увођења вишестраначког система у Србији почетком деведесетих, обављала су укупно три човека за четрдесетак година. Од 1990. до 2000. године на истом месту била су постављена два човека. Од 2000. године до данас ту функцију је обављало чак 10 људи. Само за време последње владе на том месту су се сменила чак четири човека за непуне две године. Како ти људи да ишта ураде и постигну? Како да функционише систем? Да ли је то брига за државне интересе, обављање посла, или само брига за своје кадрове?

У јавним предузећима (комуналне службе, водоводи, топлане, дирекције за изградњу дечје установе итд.) још је апсурднија ситуација. Од њиховог оснивања (пре око 50 година) до појаве вишестраначког система на позицијама директора постављена су 3-4 директора. Самим тим у тим јавним предузећима увек је био само по један директор, евентуално један бивши, најчешће пред пензију или у пензији. То су људи који су оснивали та предузећа, развијали их, градили их великим радом деценијама и знали како функционишу у најситнији детаљ. После успостављана вишестраначког система мењају се директори са сваком изменом локалне власти или пак изменом састава локалне коалиције. Тако постоје јавна предузећа у којима тренутно ради и до осам бивших директора. Проблем у јавним предузећима је што сваки постављени директор остаје и после своје смене и што, наравно, сваки од њих са собом доведе и своје сараднике из странке која га је поставила. Наравно, странке, зато што немају квалификоване и квалитетне кадрове, постављају све горе и све лошије. Или, као што неко рече: „Сада странке постављају људе на фукције који имају дипломе, али немају школу!“

МОЈ ПРИМЕР

И онда политички представници и вође тих истих странака говоре како има вишак запослених у јавним предузећима и како се мора смањити њихов број. Наравно, нико од њих неће признати да су њихови људи вишак, да су они запослили потпуно непотребне кадрове и учествовали у њиховом уништавању. На крају ће генијалци попут Радуловића или Крстића објашњавати како ту има вишка запослених и како се та јавна предузећа морају приватизовати како би била ефикасна. Питање је, међутим, следеће: како су то држава и људи који су радили у њима били способни да изграде та предузећа од ничега и развију их да обављају своју фукцију, а сад одједном не знају да управљају њима и морају да се дају неком приватнику да би била ефикасна. Јавна предузећа била су ефикасна све док их се политичари нису сетили. Почела су да пропадају онда када сте они, „демократе од Бога“, добили прве локалне власти и почели да постављају своје кадрове. Од тад им иде низбрдо. Када неко јавно предузеће покуша да пружи отпор њиховим сулудим потезима, они се јавно оглашавају, нападајући та иста предузећа као легло корупције и јавашлука.

Својевремено сам – има томе више од шест година – обављао функцију директора једног института (био сам постављен ванстраначки од свог професора са Факултета који је био члан странке која је управљала тим сектором). Имао сам безброј интервенција и позива за пријем људи из разних странака. Кад су интервенисали за људе са дипломом факултета, увек су то били они који су најдуже студирали, који су имали најслабији просек и били најлошији радници, али њихови верни чланови партије. Логично, такве нико није хтео да запосли у приватном сектору. То је још и било добро какве су интервенције биле за оне са средњом или без школе. То су увек били возачи, чувари, физички радници, људи без икакве школе, наркомани, лопови или они који нису радили ништа деценијама, али опет верни чланови. Партијске интервенције при запошљавању у јавним предузећима увек нуде најгоре од најгорих. Као да имају претконкурсе за најгоре могуће кандидате међу својим члановима. Никад нисам пристао ни на једну њихову интервенцију, зашто сам на крају био и смењен.

Ако желите да јавна предузећа, па и она државна, раде, потребно је само да их политичари забораве на неколико година и да пусте запослене да сами изаберу директора. Да видите како би сва та предузећа до једног побољшала свој рад и резултате.

ЈАВНЕ НАБАВКЕ

На крају, реч-две о ономе што једино и занима политички новопостављене страначке кадрове када дођу у јавна предузећа, а то су јавне набавке. Садашњи закон служи само као нешто што има функцију да пружи привид да је све по закону. Створена је цела категорија такозваних „експерата“ за спровођење јавних набавки, који као паразити спроводе процесе набавки „по закону“, како неко не би оптужио менаџмент јавних предузећа за корупцију. За те своје „експертске“ послове, одливају се силни новци! И то је још један вид „невидљиве“ или тешко видљиве корупције!

А ја, као ветеринар, потпуни дунстер, дустабанлија и неук у правном смислу речи, тврдим да садашњи закон ужасан и лош. Ја дајем предлог, као ветеринар, али и врло практичан човек, да добар Закон о јавним набавкама, треба да има само два члана! И то следећа:

Члан 1: у предузећима до 50 запослених комисија за набавке се формира тако да има укупно 13 чланова (због што веће траснпарентности), и то тако да обухвати запослене који имају диплому факултета (до 10 чланова), и још три члана, изабрана међу онима који имају средњу школску спрему. Чланове комисије бирају сами запослени, а не партије. За већа предузећа на сваких додатних 50 радника, бирати још по једног члана комисије. Комисија за набавке доноси одлуке већином гласова;

Члан 2: сваки члан комисије који посумња да у раду комисије има неправилности које могу да указују на корупцију има право да пријави надлежној служби за борбу против привредног криминала у МУП, и у случају доказа пријављених навода, стиче право на награду у вредности од 10 одсто од вредности те набавке уз аутоматско постављање за председника комисије и продужење мандата за још један мандат.

Литература:

http://www.rts.rs/page/stories/sr/story/125/Dru%C5%A1tvo/1704695/

Otvorena+Kancelarija+za+brze+odgovore+.html

http://www.nspm.rs/hronika/kori-udovicki-nema-viska-zaposlenih-u-onoj-

meri-koliko-se-smatra.html

http://www.ceopom-istina.rs/ekonomija/lazar-krsti-javni-sektor/

http://www.nspm.rs/politicki-zivot/hoce-da-upravljaju-srbijom-a-priznaju-da-nemaju-kadrove.html

 

Миланко Шеклер, НСПМ

Да ли је овај текст користан?

Кликните на звезду и оцените!

Ако вам је текст користан...

Поделите га са пријатељима!

Актуелно

Ко се усудио да прича о томе да жандарми живе с пацовима и без хране?!

0 (0) Из команде Жандармерије у Београду упућени су помоћници команданта Жандармерије ка Тутину и …

Вашингтону јака ЕУ није потребна, британски пацови су први напустили брод који тоне

0 (0) ПРОШЛЕ недеље немачка канцеларка била је на источноевропској турнеји. Посетила је Естонију, где …

Један коментар

  1. budale treba proterati a ne polemisati o njihovom moralu i etici

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *