Радан – Пошли смо у село подно Радан планине да истражимо причу о месту у ком су куће, бунари и путеви поплочани драгим и полудрагим камењем… Ево шта нађосмо, и шта нас нађе.
Од тада, кажу мештани, село лежи на наслагама полудрагог и драгог камења – опала, јасписа, калцедонита, ахата, а шушка се и о дијамантима, на већој дубини.
Сељани причају и да од памтивека ово благо узидавају у куће, воденице и бунаре, газе га на њивама и путу.
Једва нађосмо село…
После готово четири сата пута од Београда, преко Бојника и Лебана, па ка Радану и Медвеђи… Уски пут прошаран као ћилим асфалтним закрпама доведе нас узбрдо до првих кућа. Кога да питамо да ли смо на правом месту – нигде табле поред пута.
На напуштеној згради у центру села – помоћ али неверица – табла са натписом Социјалистичка Република Србија, општина Медвеђа, месна заједница Бучумет. Ту је, дакле, и време стало…
Пар кућа у низу, већина забрављена, као да нико ту не живи. На капији једне од њих украсне траке и цвеће, види се били су скоро сватови, али ни трага од младе и младожење. Где су људи? У последњој кући у низу коначно нађосмо старца и старицу – рекоше нам да је то Доњи Бучумет, да постоје и Средњи и Горњи, па да наставимо путем узбрдо.
Коначно стигосмо…видимо по огради једне од кућа поплочаној каменом који се пресијава у сто боја на раданском сунцу. Али, опет катанац. Ни живе душе. Дижемо прве камичке са земљаног пута и пратимо их, као у бајци, до следеће куће. Испред певац и кокошка, пас лаје на ланцу. Овде, коначно има живота. Одаде нас шаров…
Из куће излазе наши будући „водичи“ за благо – Борко и Марица Станковић.
„Уђите слободно, знам шта вас занима. Испричаћу вам, по ко зна који пут“, љубазан је домаћин Борко, док нас Марица дочекује као рођену децу и чим смо ушли у двориште нуди домаћим соком, кафом…
„За то камење се знало да вреди увек, то није полудраги, већ драги камен“, сигуран је наш домаћин Бора. „Има калцедона – он је онако, загасито плавичасте боје, али и опала – браонкастог, светлијег и тамнијег…“.
„Ми смо то камење увек имали, а људи су га користили у грађевинске сврхе – за темеље кућа, зидали су и бунаре (добар је за бунаре јер држи хладноћу и чистоћу), онда су украшавали фасаде и поплочавали пут. И ја сам неколико комада ставио у плочу“, објашњава нам Бора „бучуметско чудо“.
Камен, каже, некада и не изгледа као драги док се не разбије. „Али кад узмеш чекић и удариш даје слику разних боја – бело, жуто, црвено, зелено…“
Греота је, прича Бора, што се још нико озбиљан није позабавио овим феноменом.
„Та прича о драгом камењу постоји педесетак година, али тек недавно су почели да долазе новинари. Били су и неки Руси, па је дошао један из Ниша, па човек из Сокобање“, објашњава нам Борко, али каже да нико из државних институција још није дошао да провери бучуметско благо.
„Тај из Сокобање нашао је један камен и од њега направио прстен и привезак, показао ми га – какво злато, сребро, то кошта много више. Он овде долази и вади камен, па га после вози и обрађује – шта ради, не знам“, јада се Бора и додаје:
„А овај из Ниша отерао је у ‘голфа’ његовог камење и рекао ми: ‘Боро, камен ми је у дворишту, квалитета има али немам адекватну машину да га обрадим. Он је довео и геолога. Али, после ме више није звао“,пита се зашто Бора.
Шта кажу стручњаци
Питали смо стручњаке за полудраго камење, који се у Београду баве обрадом и продајом полудрагог камења да ли оно и колико вреди. Донели смо три камичка и за све су нам рекли да је заиста у питању полудраги камен – опал. Вредност му, нажалост у необрађеном стању није велика. Када се обради, та врста опала, коју смо успут подигли са бучуметског земљаног пута, кошта око 30 евра по килограму.
Пита се и због чега општина до сада никакво истраживање и експлоатацију није покренула, већ само колају приче, а место пропада.
Давних дана имало је ту и посла, радио је Борко на великом воћњаку који је једна велика фирма ту засадила:
„Кад се формирао воћњак од 220 хектара, булдожер је ископавао камен, велике стене, а ми смо све утоварали у тракторе и бацали у поток. Неко је још тада требало да дође и каже, станите – да се не баца већ да иде у фабрику, еј, бре људи…“.
Али ништа.
Село пропада, а пропада и Бора.
Школа са три ђака, трње у рукама
„А било је некад лепше“, кроз сету прича наш домаћин.
„Кад сам ишао у школу било је 120 ученика у школи, а сад их је три, ради школа, учитељ долази из Лесковца. Некад је било 930 становника у Горњем, Средњем и Доњем Бучумету, а данас их је по бирачком списку једва више од 300“, испаљује Бора као из рукава „демографске податке“.
Становништво села – 70 одсто су старци.
„А, где су млади? Па, отишли у Београд, тамо им је, кажу, лепо. Мени тамо није било лепо, ишао сам и ја, пет година сам радио. Шта све нисам пробао, дошао сам и до Градског саобраћајног, био возач, али за то треба бити човек стрпљив и јак, а ја то, због здравља, нисам могао никако. Паре нисам могао да зарадим. Овде су ми били породица, деца, жена и тако сам од живота створио пакао – питао сам се стално да ли да дођем кући, да их видим – а нема се ни да се преживи“, присећа се Борко.
Онда се каже, вратио у родно село, ту је и стекао пензију радећи на воћњаку и као НК радник у комуналном предузећу. После свега, добио је инвалидску пензију од 13.000 динара због хроничне болести.
Питамо Бору како он и супруга живе од тих пара.
„Никако“, стидљиво кажу.
Марица по шуми скупља печурке лисичарке и продаје их за 300 динара по килограму. Немају баште, нити других прихода. Ћерке се удале, син оженио, имају своје породице о којима брину на неком другом месту…
На Маричиној руци нема ниједног прстена, око врата ниједног драгог камена…Руке избодене од трња, лице изборано од сунца, али јаче од дијаманта сија њен осмех док нас испраћа са брда у ком је највеће налазиште камена у које Бора улаже последње наде.
Открили смо благо
А некада давно, каже још једна легенда, на Радан планини стадо је чувала Сока, девојка из околине Медвеђе. Будући да није имала мираза, њени су је дали у чобанице, а она је због тога много туговала.
Једне ноћи уснила је чудан сан: неки глас јој је казао да не плаче, него да ујутро оде у Бучумет и одатле узме један камен. Тако је и урадила, а пошто није знала шта би са каменом, увече га је ставила поред кревета.
Ујутро, када је устала, ногом је запела за завежљај са каменом и зачула звекет дуката. Није прошло ни неколико дана, а кроз планину прођоше дрвосече. Њој један „западе за око“ и после неког времена, захваљујући лепом миразу, удала се за њега. Стално је помињала да свој срећан брак дугује камену из Бучумета.
Па, Марице и Боро, нека се и вама, после свега посрећи. Драго или не, шарено камење по којим сваким даном газите, зелена брда, шуме и пропланци који вас окружују, чисти као суза, без ђубрета, крша, сивила и смога морају да дођу на ред – и баш у њима крије се право благо – благо нетакнуте природе.
Данијела Пашић, Горан Сивачки, Мондо.рс
