Велика пљачка Србије – случај Божидара Ђелића

Деценију и по након почетка постмилошевићевске транзиције, Србија се суочава са резултатима криминалне тајкунске приватизације, свеопште пљачке друштвеног богатства, растућим јавним дугом и потпуним економским пропадањем. 

Истовремено са пропашћу већине грађана Србије, дошло је до енормног богаћења малог броја привилегованих који су до богатства дошли искључиво захваљујући својим политичким везама и корупцији која је постала срж самог система.

Полазећи од очигледне реалности коју званичне државне институције углавном прећуткују, а медији и невладин сектор безочно њоме манипулишу у интересу својих финансијера, Е-новине покрећу серијал истраживачких текстова “Велика пљачка Србије” у којем се баве успоном људи који су имали кључне улоге у процесу транзиције у земљи, као и путевима њиховог уздизања из пепела сиромаштва деведесетих до богатства незаконито стеченог у временима када је друштво као целина потпуно девастирано и осиромашено и када му је ускраћена шанса да се, поново врати на пут развоја и повратка у клуб нормалних европских нација.

И док је Србија, усмеравана погрешним политичким и економским транзиционим одлукама, убрзано клизила ка пропасти, они који су такве одлуке доносили енормно су се богатили и увећавали своје имовинске карте. Парадигматични пример политичара који је у постмилошевићевском периоду постао синоним за свеопшти друштвени и економски суноврат на једној и криминални лични успон на другој страни, представља Божидар Ђелић, човек несумњивог образовања и стручности, али истовремено и веома сумњивог морала и мотива због којих је све своје потенцијале уложио у транзициону пљачку земље коју је на врхунцу своје каријере, наводно, дошао да спасава.

Власник перфектно скројене биографије

Рођен у Београду 1965. године Божидар Ђелић је од своје осме године живео у Паризу као дете југословенских гастарбајтера. Према властитом сведочењу, након пропасти посла своје мајке, породица је запала у тешку материјалну ситуацију због чега је млади Божидар био принуђен да истовремено учи и зарађује прањем судова и прозора. Истинити или смишљени тек ради политикантског саморекламерства, ти патетични детаљи Ђелићевог животног пута ипак су остали у сенци врхунског образовања које је, након што је од стране “добрих људи” примећен као талентован студент, стекао у Француској и САД. Тако је 1987. године Ђелић готово истовремено дипломирао на Институту политичких наука у Паризу и Високим пословним студијама, Жуи ен Жозас (Јоуy-ен-Јосас).

Већ следеће 1988. године Ђелић је успео да магистрира на Високој школи друштвених наука у Паризу на тему Ефекти нестабилности реалног курса на раст у земљама у развоју. Три године касније, 1991, као Фулбрајтов стипендиста Ђелић постаје магистар пословне управе (МБА) на Харвардовој пословној школи у Бостону, а као стипендиста фонда “Лавоазије” постаје и магистар државне управе (МПА), на Џ. Ф. Кенеди школи владе, Харвард универзитета. У биографији објављеној на званичном Ђелићевом сајту наводи се и податак, који није било могуће проверити, по којем је током студија у САД наводно саветовао председника Владе Југославије Анту Марковића на програму макроекономске стабилизације.

По завршетку студија Ђелић ради као финансијски стручњак. Од средине 1991. до средине 1992. године он ради као саветник Владе Пољске у области приватизације и макроекономске реформе где је саветовао министра финансија Лешека Балцеровича и директора варшавске берзе. Занимљиво је да је током свог ангажовања у Пољској, у оквиру тамошњег Министарства за приватизацију Ђелић радио на програму масовне приватизације кроз инвестиционе фондове што је модел који се искуствено потврдио као најефикаснији механизам за спречавање тајкунске пљачке у транзиционом периоду.

Још занимљивије је то што ће, деценију касније, Ђелић одиграти кључну улогу у спречавању доношења Закона о инвестиционим фондовима у Србији захваљујући чему ће у земљи доћи до потпуно другачијих приватизационих резултата од оних које је Ђелић, у периоду своје почетничке моралне неискварености и идеализма, заговарао током свог ангажмана у Пољској. Тако ће се, његовом заслугом, власништво друштвене својине у Србији, уместо у руке њених грађана, наменски прелити у џепове домаћих тајкуна који ће економију земље завити у црно.

Након ангажовања у Варшави Ђелић одлази у Русију где се као саветник потпредседника и министра за приватизацију Анатолија Чубајса такође бави програмом приватизације кроз ваучере. Током ангажовања у саветничком тиму руске владе постаје и директор Макроекономског кабинета министра финансија Бориса Фјодорова, а учествује у преговорима са ММФ-ом, Светском банком, ЕБРД, и Европском унијом.

Кукавичје експертско јаје

У октобру 2000. године Ђелић се први пут радно ангажује у Србији и то тако што је именован за шефа експертског тима тадашњег потпредседника Савезне владе СРЈ, Мирољуба Лабуса кога је неколико година раније упознао у Паризу. На том месту остаје до децембра 2000. када се, на препоруку Мирољуба Лабуса и Млађана Динкића, први пут среће и са будућим премијером Србије Зораном Ђинђићем.

Упркос виртуелном саветничком ангажману у тиму Мирољуба Лабуса, према сведочењу извора из непосредног окружења првог демократског премијера Србије, Божидар Ђелић се у Београду први пут физички појавио у децембру 2000. године, непосредно пред расписивање републичких парламентарних избора, када је већ било сасвим извесно да ће ДОС да преузме кључне полуге власти у постмилошевићевској Србији.

Ђелић се, према тим наводима, у постмилошевићевској кадровској комбинаторици појавио као играч Млађана Динкића и Мирољуба Лабуса, предводника интересне групе такозваних експерата Г 17 плус која ће, упркос вештом скривању иза технократских и неполитичких флоскула, само неколико година касније формално прерасти у политичку партију. Она ће у том појавном облику службовати у свим режимима у Србији и то све до сопственог коначног изборног слома у априлу 2014. године када ће се “експерти” развејати широм света и од својих дужника добити “заслужена” намештења у великим међународним банкама и финансијсим институцијама.

Појављивање Божидара Ђелића, али и многих других ликова са перфектно наштимованим биографијама и изузетно сумњивим намерама, догађа се у самој завршници рушења Милошевићевог режима и процеса стварања јединственог алтернативног блока који ће бити носилац свеопштих промена у периоду након свргавања тадашњег диктатора. У тим тренуцима, Зоран Ђинђић и остали лидери ДОС-а суочавали су се са појачаним захтевима западних савезника, пре свега званичника из Вашингтона, да се након десетогодишње неуспешне борбе против Милошевића и негативних искустава са ранијим, лоше организованим опозиционим коалицијама, против одлазећег режима формира заједнички фронт.

Тако се су се у послу свеопштег круњења Милошевићеве режимске машинерије једни поред других нашли покрет Отпор, Лабус и Динкић са својим “експертима”, затим бивши Милошевићеви генерали Момчило Перишић и Вук Обрадовић, појединци из безбедносних служби и режиму блиских олигархијских структура, као и сви они који су у том трентуку могли дати свој допринос у покушајима рушења тадашњег диктатора.

У таквој, постојећим околностима наметнутој, подели посла, Динкић и Лабус имали су задатак да формирају кадровску базу за такозвани неполитички експертски део будуће владе који би био задужен за послове финансијске консолидације, спровођење еконосмких реформи и процеса приватизације. Предводници интересног клана Г 17 плус већ тада су схватили да ће се као неполитички, експертски део будуће власти управо они наћи у најповољнијој могућој позицији да далеко до очију јавности и било какве одговорности управљају најзначајнијим ресурсима једне транзиционе земље што је овим превејаним, интересно умреженим људима давало неслућене могућности за задовољавање личних и ускогрупних интереса.

Божидар Ђелић се заједно са премијером Ђинђићем и министрима Александром Влаховићем и Гораном Питићем нашао у делегацији коју је у априлу 2001. године у Паризу примио француски председник Жак Ширак. Захваљујући својим пријатељским везама са француским председником, ту посету је организовао Станко Суботић који је делегацији Србије за ту прилику уступио и свој приватни авион. И док француски домаћини након посете нису скривали своју очараност премијером Ђинђићем, они нису крили ни разочарење његовим избором сарадника. Због прекратких чарапа и ногавица панталона, што се у Француској сматра недопустивим модним промашајем, Ђелић је након посете постао посебан предмет подсмеха у непосредном Шираковом окружењу.

Према истим тим сведочењима Ђинђић је, суочен са предстојећим изазовима реформи у Србији, у том тренутку био свестан како великог дефицита стручних кадрова у Србији тако и своја два највећа недостатка који су се огледали у незнању енглеског језика (Ђинђић је течно говорио немачки) као и у слабој информатичкој образованости која је за будућег премијера Србије представљала хендикеп који је требало што пре отклонити. Захваљујући својој великој упорности, напорном раду и жељи за усавршавањем, Ђинђић је током првих година власти у великој мери успео да отклони те своје кључне недостатке. Велики проблем је, међутим, лежао у стратешком дефициту стручних кадрова и чињеници да је већина минситара прве ДОС-ове владе, у погледу образовања и поседовања савремених језичких и информатичких вештина, била далеко иза премијера Ђинђића који их ни сам није поседовао у задовољавајућој мери. Свестан како сопствених тако и недостатака свог непосредног окружења, Ђинђић је око себе покушавао да окупи људе који би се уклапали у тада, у светском размерама свеприсутни стереотип јапија, успешних високо образованих младих пословних људи са перфектиним познавањем главних светских језика и савремених технологија.

Према речима самог Ђинђића, које је поделио са својим сарадницима, Ђелић се у том трентуку чинио као неко ко се савршено уклапа у замишљени прототип експертског члана будуће владе. Као озбиљан, срећно ожењен породични човек са двоје деце у Француској, затим експерт и перфектан студент школован у Француској и Америци, који говори француски, енглески и немачки језик, који је стеако богато искуство током саветничког ангажовања у приватизацијама у Пољској и Русији, запослен у највећим светским консултантским комапнијама, Ђелић је био идеалан кандидат за експертског члана будуће транзиционе владе.

Изградња система за приватизациону пљачку Србије

Недуго затим Ђелић без већих проблема добија функцију коју је тражио, формира свој кабинет, почиње у јавности да се представља као експерт који је због Србије у Француској оставио породицу и посао са платом од преко 100.000 марака, који је радохолик и који у свом кабинету борави од 8 сати ујутро до 2 сата ноћу, одакле само на кратко одлази како би код своје тетке (где је наводно био смештен) преспавао и мало се одморио.

Људи који су у то време радили у Ђинђићевој влади, међутим, наводе да Ђелић, иако заиста није излазио из кабинета, то није радио због велике посвећености државним пословима како је то у својим патетичним причама представљао јавности, већ у великој мери из неких сасвим других, много приземнијих разлога. Према тим сведочењима, нашавши се на кључној позицији у Влади Србије, Ђелић се веома брзо повезује са различитим интересним групама у земљи, па тако на сугестију тадашњег директора Демократске странке, познатог тајкуна Миодрага Костића Колета, Ђелић за шефицу свог кабинета именује Костићеву куму Александру Дрецун (у чијој радној биографији није било ни помена послова везаних за финансије). Случајно или не, тек Костић нешто касније постаје власник профитабилних српских шећерана, некажњено се извлачи због учешћа у шећерној афери (препакивање и извоз шећера добијеног из шећерне трске у земље ЕУ), да би, према подацима специјализованих иностраних магазина, након хапшења Мирослава Мишковића 2013. године заузео позицију најбогатијег држављанина Србије.

Ђелић ће, током свог министарског мандата, с једне стране своје емотивне фрустрације наставити да лечи све више се уносећи у улогу умишљеног београдског плејбоја, док ће истовремено наставити своју мисију претакања имовине грађана Србије у џепове малог броја привилегованих тајкуна захваљујући чему ће и његове имовинске карте и банковни рачуни из године у годину енормно увећавати. Међутим, паралелно с процесом личног богаћења, на његовој савести гомилаће се и све бројније афере од којих ће посебно озбиљне бити оне везане за намештање послова консултантској кући “Цитадел”, приватизацију “Националне штедионице”, као и враћање новца који је на име екстрапрофита опорезован од тајкуна. Том низу ће бити придодате и везе са Мирославом Мишковићем и Миланом Беком, али и улога у афери изградње универзитетског насеља “Белвил”, које је, по свему судећи, изграђено новцем Дарка Шарића.

 

021.рс