Борач: Како се гаси срце Шумадије

ТЕШКО крају који обилазе само поп и поштар, веле мештани села Борач у срцу Шумадије. Са жаљењем констатују да су услуге свештеника све потребније у овом делу питоме Груже, а да поштар има све мање адреса за обилазак, јер је све више домова запечаћено читуљом.

– Борач је био деспотова привремена престоница пре Београда, одавде су вођени државни послови – каже Душан Божовић, хроничар и песник Груже. – У граду под Борачким кршем под тврђавом био је трговачки центар, ту је била преписивачка, грађевинска и војна школа, у данашњем смилу те речи. За све то постоје докази у документима, али и на терену, само кад би неко хтео да дође и види.

Саговорник “Новости” наглашава да овај крај никада није систематски археолошки истражен, а да његова чуда туристи обилазе самоиницијативно, највише захвљујући фотографијама и причама авантуриста и љубитеља природе.

– Прошлог лета нам је дошла у посету Енглескиња која је на интернету гледала фотографије Борачког крша и наше цркве из 14. века са јединственим фрескама – каже отац Марко, парох у Борачу. – Расплакала се на јутарњој литургији. Рекла нам је да ниједној великој катедрали није осетила толико емоција и блискост с Богом као у нашој црквици. Обишла је Борачки крш, дивила се свему, а онда је увече ставила ранац на леђа, села на бицикл и отишла да даље обилази свет. Срећа њена, имала је бицикл па је могла да оде.

ЗБОГ КЊИГА БЕЗ ОДЕЛА Хроничар Душан Божовић је Борачком кршу и деспотовом граду посветио цео живот. Прве велике батине у животу добио је од оца кад је имао девет година, јер је привучен надземаљским изгледом крша отишао да га сам истржује. Због крша је прошао тежак испит зрелости и добио очево признање да је “свој човек”. – Већ сам се замомчио и отац ми је дао новац да купим прво одело, а ја сам купио књиге о српској историји, која ме је више занимала од шепурења – сећа се са сетом Божовић. – Отац се прво се страшно наљутио, а онда ми је рекао да треба да живим свој живот, ако сам тако одлучио. Тако сам наставио потрагу за прошлошћу Груже, кроз књиге и архиве, научио сам понешто и о археологији. Ако не познајеш своју прошлост, онда си странац у својој земљи.

Наиме, грађани “престоног села Борач”, на раскршћу древних путева дуже од три године нису имали редован аутобуски превоз до Крагујевца, од кога их дели око 40 километара. Крагујевачки превозник “Аутосаобраћај” је приватизован, па пропао, а становници гружанских села остали су без превоза. Таксисти, најчешће “дивљи”, данас скупо наплаћују превоз. Због свега, део средњошколаца преселио се у крагујевачке ученичке домове, а део се нашао у изолацији. Тек пре неколико недеља почео је да саобраћа минибус тек основаног предузећа “Пун гас” из Борача.

– Продао сам две краве и почео да возим из ината, нисам више могао да мољакам да ми неко превезе децу до школе – каже Вељко Вујић, који држи везу заборављених гружанских села Борача, Топонице, Брњице, Забојнице, Сумуровца са светом. – Кажу да смо срце Шумадије. Јесте срце, али са зачепљеном артеријом. Стари људи, којих је највише по селима, три године нису могли до лекара ако нису имали за такси. А и кад су имали, таксисти зими нису хтели да возе, јер су овдашњи путеви трећег рада, што значи да се и не чисте. Много је људи зато отишло. Слика Груже се најбоље види у мраку, кад возиш кроз села у којима је тек ту и тамо неки прозор осветљен.

Трагом ове приче, репортери “Новости” кренули су кроз Гружу у Борач, медијски славно место у коме је пре неколико снимана серија “Мој рођак са села”. Тада се веровало да ће заживети сеоски туризам, нарочито излетнички јер је реч о месту надомак Крагујевца, с којим је било саобраћајно добро повезано.

Борачани су се понадали повратку старе славе града у коме је деспот Стефан дубровачким трговцима 1503. издао повељу о слободној трговини. Као знак провиђења гледали су бројне беле пруге млазњака на небу које се укрштају изнад њиховог села.

– Група војних пилота, једна од многих која је тад дошла да види Борачки крш и деспотов град испричала нам је да је небо изнад Борача велика раскрсница ваздушних коридора – каже Божовић. – Понадали смо се да ће се та раскрсница вратити на земљу, као ономад, у средњем веку. Путеви су исти и тад и сад, осим ако их људи лудошћу и себичлуком не затворе. То се десило “славном Борчу” па се све више његових становника сели на ону небеску раскрсницу, а све нас је мање на земљи.

Он објашњава да су долинама река и преко брежуљака шумовите Јешевице у залеђу града некада ишли каравани од јадранских лука преко Пештера, Ибарске долине, кроз Шумадију и даље у Панонску низију. Исти путеви и данас постоје и изгледају као у средњем веку, а користе их само вредни домаћини кад иду у њиву и ловци, кад није велико блато. Мада око Борачког крша, на месту некадашњег великог цивилног насеља, још увек има трагови поплочаних саобраћајница.

– Од Борача до Горњег Милановца је само 15 километара, али нема пута осим земљаног, средњовековног – каже Божовић. – До чувене Бање Трепче код Чачка, из које туристи желе да сврате до нашег Борачког крша и оближњег Гружанског језера само је 12 километара. Исти онај који су користили дубровачки трговци, можда мало гори. Због путева је тада овај део Србије кипео животом, због путева се сад живот гаси.

Божовић готово сакодневно обилази остатке тврђаве и старог града и открива начине на који је грађен и како се у њему живело кроз миленијуме.– Тако улазим у величанствени свет од кога су остали моћни зидови, тајанствени тунели који воде дубоко у земљу, остаци грађевина – говори Божовић. – Лутајући по кршу брзо схватите и колико је сва моћ и сила пролазна, кад видите како вам се лепо отесано римско камење с муком слагано у високе зидове котрља под ногама, покривено маховином.

Он показује литице на којима пролећне бујице и данас откривају кости и врхове стрела које су одапињали браниоци и освајачи града. Штапом открива кружне римске и четвртасте византијске темеље кула и показује лукове засутих тунела.

– Ко год да је дошао дође на Борачки крш осетио се као део те миленијумске приче, а долазило их је много – каже Божовић. – Странце је чудило зашто ово није уређено. Било ме је срамота да кажем да ово није никад ни озбиљно истражено. Ако не рачунаш ове занесењаке што иду с детекторима да нађу неко злато с којим ће да иду у бољи живот. Некад су овде млади људи долазили да се друже и с девојкама, а данас јуре утваре. Нема од тога среће.

 

Борис Субашић, Новости