Намргођени Тесла о Пупину и Марконију

0
(0)

У небројеним приликама, поготово амерички дневни и недељни листови, објављивали су на преласку из 19. у 20. век на првим страницама текстове о Николи Тесли и његове фотографије, чак и његова писма. У њима је Тесла реаговао на писање новинара, изјаве научних ауторитета, оповргавао нетачне информације о својим експериментима или појашњавао своје изуме. После Првог светског рата наступила је пауза која ће потрајати све до средине тридесетих година 20. века, кад је Тесла опет почео да плени пажњу, пошто је годинама потискиван у сенку јавности. 

Диктирали су то различити разлози и интереси, уз остале и свесно настојање његових конкурената и корпорација које су користиле Теслине изуме да се забашуре његови доприноси, а он означи као већ остарели научник који више није у стању да пружи изуме равне онима кад је проглашаван за „електричног врача”, „чаробњака”, „највећег живог електроинжењера” и „чудотворца”. 

Управо у време кад је пажња јавности за Теслин рад у Америци и Европи спласнула, „Политика” је 27. априла 1927. на првој и другој страници објавила текст београдског новинара Драгослава Љ. Петковића под насловом „Посета г. Николи Тесли”. 
Петковић је био запослен у Пресбироу, некој врсти обавештајног центра у који су се одраније стицале све битне информације од интереса за вођење политичких и војних послова. Ова служба основана је у време Првог светског рата, 1917. године, а њеним радом руководио је у то време Слободан Јовановић, чувени професор права и историчар, ректор Београдског универзитета, академик и председник САНУ, потоњи политичар и председник једне од влада у избеглиштву из периода Другог светског рата, после којег је остао у политичкој емиграцији. 

После тражења различитих форми и садржаја рада, на раније постављеним основама, из ове службе је 1929. израстао Централни пресбиро Председништва Министарског савета Краљевине Југославије. Била је то „општа државна обавештајна служба”, чији је задатак да прати штампу и радио у земљи и иностранству, да прикупља податке и обавештења из свих домена, поготово она безбедносног карактера. На тим пословима била су ангажована и нека од најугледнијих имена јавног и културног живота, Милош Црњански, Станислав Винавер, Предраг Милојевић, Хамза Хумо и многи други, раније и Петковић. 

Извесно време он је био на студијском боравку на Универзитету Колумбија, где је вероватно прикупљао и обавештења која би могла бити од интереса за југословенску владу. 

Већ у лето 1926. Петковић се обратио Тесли с молбом за интервју, али је тај разговор уприличен тек 13. јануара 1927, у вечерњим сатима, у хотелу „Пенсилванија” на Бродвеју, у којем је Тесла тада живео у апартману на 15. спрату. У међувремену, Петковић се 1926. сусрео с Михајлом Пупином, који је био обавештен да се у Југославији обележава Теслин 70. рођендан. У разговору с Петковићем није пропустио прилику да то прокоментарише. 

„Шта ви тамо прослављате Теслу (мислио је на седамдесетогодишњицу)? Није он мистичан човек; и он је обичан човек као и сви други људи. Докле ће наш народ, да слави само тајанствене особе, а не оно што је свакоме јасно да схвати?”, цитирао је Петковић славног професора Пупина, уз нагласак да га је то „врло збунило”, јер је „био у Америци кад је та седамдесетогодишњица прослављена у нашој земљи”, тако да је био поштеђен да чује „и више, што се осећало по шкргуту зуба г. Пупина”.

Када се коначно срео с Теслом, млади новинар је, разумљиво, хтео да сазна његово мишљење о Пупину.

„– Познајете ли г. Пупина? – упитао сам га, желећи да откријем тајну у односима између ова два наша земљака у Америци и чујем г. Теслино мишљење о г. Пупину, пошто сам мишљење г. Пупиново чуо по виђењу са њиме”, пише Цветковић и наводи да се Тесла тада „намрштио и подигнувши руку одмахивао њоме, као да се брани нечега што му је врло непријатно”. Онда је, после краткотрајне замишљености, почео да говори.

„Када сам ја дошао из Француске у Америку пре четрдесет и три године као инжењер код г. Едисона”, одговорио је Тесла, „г. Пупин је био предавач у школи и приватно је поучавао ђаке. Када сам га упознао, српски је говорио врло рђаво, јер је у Америку дошао врло млад. Када је од директора енглеске телефонске компаније добио посао, дошао је к мени са молбом да му помогнем у раду јер се он заплео некако и не може даље. Учинио сам то врло радо и од свег срца извео тај посао. После тога, кад сам га срео, ја сам рекао: ’Г. Пупин, мени је особито пријатно, да сам могао да вам помогнем’, а он ми одврати скоро наљућен, да је он и сам то знао и умео и да ја нисам ништа учинио за њега. Болело ме је то његово понашање тим више што смо били из једног краја, па сам га доцније пуштао и сувише близу к себи”, сведочио је Тесла, који је проговорио и о Гуљелму Марконију, „са великим презрењем на лицу и у гласу”.

„Маркони је магарац господине”, биле су прве његове речи о италијанском проналазачу. „Сећам га се када је долазио к мени да му објасним функцију свог трансформатора за преношење сила на велику даљину… Г. Маркони је после свршеног објашњавања и излагања о свима применама тога мог принципа, изјавио да је то немогуће… После је г. Маркони долазио у Америку да одржи предавање о томе, како је он први био, који је послао сигнале око земљине кугле. Ја сам отишао да га чујем, а он се изненада разболео и предавање одложио, да га до данас не одржи”. 

Захваљујући Драгославу Љ. Петковићу и „Политици”, интервју објављен 27. априла 1927. године несумњиво представља један од важних путоказа за разумевање дуго година напетих односа који су владали између двојице српско-америчких научника горостаса Тесле и Пупина, који ће се помирити на Пупиновој самртној постељи, непосредно пре него што је умро 12. марта 1935. године. 

Њихова је садашњост а моја будућност

Казујући Петковићу о Пупину, Тесла је био врло узбуђен, емотивно толико узнемирен да су му и очи засузиле.
„Доцније приликом једнога предавања на Колумбија Универзитету, у коме сам ја изнео теорију примењену на моме трансформатору за преношење сила на велику даљину (радио) и објашњавао какву ће то корист учинити човечанству у свим применама, г. Пупин је у друштву својих пријатеља звиждањем ометао то предавање, те сам ја једва умирио заведене слушаоце и довршио своје излагање. У томе ми је помогла чињеница, да ја немам непријатеља у целом човечанству изузев два-три завидљива човека. А приликом процеса кога сам повео противу г. Марконија за украдене ми апарате и нацрте из патентног одељења, г. Пупин – позват да сведочи као мој земљак био је уз г. Марконија, те сам га тек после трогодишњег јурења по суду најзад под заклетвом натерао, да призна да је преношење сила на велику даљину (радио), мој изум. Али нека их нека се радују у садашњости (мислио је на тих неколико својих непријатеља) од које ћу примити само оно што сам, силом своје сопствене снаге могао да отмем, а нека будућност каже истину и свакога оцени по раду, и заслузи. Њихова је садашњост а моја будућност за коју сам и радио.

Г. Тесла је био очевидно узбуђен те сам ја ћутао за све време док ме он није поново насмејан али сузних очију – понудио полама (бундевом) – како се то у Лици каже”, сведено је тај потресни тренутак описао Петковић.

Аутор: Слободан Кљакић, Политика

Да ли је овај текст користан?

Кликните на звезду и оцените!

Ако вам је текст користан...

Поделите га са пријатељима!

Актуелно

ФБИ објавио тајне папире о Тесли: „Зрак смрти“ није мит!

0 (0) Амерички Федерални истражни биро (ФБИ) објавио је документа о Николи Тесли 73 године …

Усташоиди и даље својатају Теслу

0 (0) Став Светог архијерејског Сабора СПЦ, који је патријарх Иринеј пренео председнику Србије Томиславу …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Send this to a friend