Вештачки лист који ствара кисеоник с којим почиње колонизација свемира постао је вест која је пре две недеље обиграла цео свет. Праве биљке тешко могу преживети у космосу али је један енглески студент направио чудо. Џулијан Мелкиори, студент биоинжењерства, створио је синтетички лист који је назвао “пројекат свиленог листа” у сарадњи с лабораторијом за свилу Универзитета Тафтс у Масачусетсу.
Вештачки лист користи фотосинтезу да створи кисеоник, упијајући воду, светлост и угљен-диоксид. Он садржи екстраховани хлоропласт из праве биљке који је инкорпориран у материјал направљен од протеина свиле. Ово је први фотосинтетски материјал који дише баш као прави лист. Овај материјал би могао омогућити даље истраживање свемира. Џулијан је такође предложио употребу вештачког лишћа на фасадама зграда где би служило као филтер, упијало угљен-диоксид, а обезбеђивало кисеоник.
То да је историју света, од најранијих писаних трагова до нашег времена, пресудно обележила наука, њен неумитан развој и увек нови искораци у свет непознатог, чињеница је око које нема неслагања. Током историје човек је своја достигнућа оцењивао мером којом је овладао природом, али и другим човеком. Где су границе тог пута у непознато само небо зна. Оно што је јуче била научна фантастика, данас је наша свакодневица, а точак науке, нових открића и искорака све се брже окреће.
Наука, поготово нова технолошка открића, показују оба своја лица, и оно пожељно, али ништа увијеније и оно опасно по људску заједницу и њену будућност. Штавише, чини се да је наличје тог процеса све видљивије и често алармантно, поготово на подручју економије, екологије, манипулације генима, минијатуризације електронике која се употребљава у медицини, а да не говоримо о новим оружјима и њиховој употреби. Ради се, дакле, о томе да се научна истраживања и њихова примена усмере на позитивне и за људе корисне пројекте, а оне ризичне остави у фиоци и идеји.
Међутим, избор није само, ни искључиво, на науци и самосвести научника, већ доминантно на друштвеним околностима и снагама које стоје иза многих истраживања. Иза бројних истраживачких пројеката често стоје војни кругови који нису оптерећени етиком. Док постоје велесиле, њихови супротстављени интереси, постојаће и трка за наоружањем и најопаснији облик развоја науке у служби потенцијалног рата.
Исто тако, колико спасоносни у медицини, толико неки генетски експерименти могу постати опасни у примени, у несагледивости могућих последица за људе, што вреди и за бактериолошка и друга биолошка истраживања. Клонирање је засад кратког даха, а где ће стићи јер није уређено законом, нико не може ни да наслути. Надомак смо тога да добијемо и вештачког човека, што постаје изазов, морални и општељудски јер сви његови потенцијали ће бити доступни само богатим људима. Богаташ ускоро може имати компјутер у мозгу, повећати снагу 100 пута, продужити себи век и имати стотину робота на хацијенди на Марсу да га служе, док обичан човек постаје вишак у друштву јер му неће бити потребан ни као радна снага, ни као војник, ни као гласач. Свет иде у непознатом правцу.
Поготово што су ретки научници који су освестили своју одговорност у тој игри без граница, балону напретка који озбиљно прети да експлодира, што би био крај и света, и науке. У том зачараном кругу неуклопљени играчи ефикасно бивају искључени, ако не и ућуткани. Један од таквих је и универзитетски професор физике Денис Ранкарт, који је, док је “ћутао”, био стални предавач на Универзитету Отава у Канади, а када је проговорио, добио је отказ. Пољуљао је редове научне заједнице тврдњом да општеприхваћене поставке економије, медицине и науке служе као мрежа лажи којом се штите и одржавају структуре на власти. У својем апелу цитирао је књижевника Харолда Пинтера, добитника Нобелове награде за књижевност 2005. године, који је у свом чувеном говору рекао да одржавање хијерархијских структура које управљају нашим животом зависи од “големе таписерије лажи, коју и сами помажемо ткати”.
Према професору Ранкарту, главне институције које нас убацују у своју хијерархију, као што су школе, универзитети, масовни медији, шоу-бизнис желе стварати и одржавати такву таписерију. Међу њима су, каже он, етаблирани научници и интелектуалци свих фела задужени за “тумачење” стварности. Ти “високи свештеници” бивају награђени високим друштвеним и класним положајем.
Готово је невероватно, чуди се Ранкарт, да се највећа експлоатацијска превара на целој планети у економским теоријама уопште не спомиње. Привреде и културе читавих нација намерно се уништавају како би запале у дужничко ропство преко нових и већих националних дугова који ће оптеретити будуће генерације, док економисти предвиђају наводне катастрофалне последице неплаћања тих дугова. Исте те генерације људи изложене су профитној ефикасности “велике фармације”. Продају нам се лекови који уклањају симптоме, а не узроке како би нас лечили у недоглед. Пацијент је као и крава музара – док је жива, музе се.
Велике индустрије неконтролисано уништавају природу, потплаћујући политичаре, бирократе, а неретко и екологе. Земља је уништена пестицидима, хемијским средствима, оловом, а све заједно завршава у рекама и језерима, те отрови круже планетом док профит-мајстори ваљда спремају живот на Марсу. Јер ако свесно уништавају планету да би зарадили који милион више, онда вероватно планирају резервну отаџбину. Професор Ранкарт окрио је да су научници годинама трубили о штетности киселих киша, док је индустрија тровала све око себе.
Глобална превара скренула је пажњу с правих проблема, а с друге стране зарадили су трилионе долара на дреку. Ранкарт је закључио:
– Данас је наука у улози гуслара туђих песама који ужива у самообмани и ако није таблета за спавање, онда је мафија. Сведоци смо велике лажи и чистог лудила. Је ли то део марша према фашизму? Истину не можемо сазнати јер истина је сурова.
Сутра – Наука у служби добра и зла (2): Кадије крупног капитала
М. Рокнић – Вести
фото: Реутерс
