Отац пре годину дана пресудио себи због дуга за струју, жена и четворо деце и данас живе у сиромаштву

Породица Мирослава Стојановића (44) који се прошле године на данашњи дан, 10. јула, отровао због дуга за струју од 22.000 динара, данас живи у константном страху. Под у кући им је толико пропао да га у подруму држе само две греде. Његова супруга Славица (34), каже ” да ће, не дај боже, једног дана новине писати о томе како је породица из горње мале у Јелашници код Ниша после трагедије доживела још једну недаћу”.

– Најстарији син највише пати за оцем. Повлачи се у себе, заменио је дан и ноћ. Ови млађи некако “кроз маглу” памте те тешке тренутке за нас – прича Славица, храбра жена на чија су плећа спала да се побрине за 15 оброка дневно, да сви буду чисти, насмејани. И све то са 14.000 динара дечијег додатка и 20.000
динара социјалне помоћи.

То што немају купатило, што прокишњава кров и што за сада немају ни једну цепаницу дрва припремљену за зиму и што у локалном дракстору “живе на рецку” је како каже “мали” проблем у односу на то да се под тресе при сваком скоку малог Вељка који је у овој дружини најживахнији.

Иза ове куће коју су добили на поклон је шума. Такорећи последња је у селу. Мале Стојановиће чува пас Kиба. Помогла им је фондација једног познатог листа која је купила ТВ апарат, лап топ и намештај. Добронамерни човек из Kовина им је поклонио прозоре и врата. Помагали су људи колико су могли, али све мање тако да је ова породица такорећи заборављена.

– Тешко је живети у сиромаштву. Бити сиротиња данас јако боли. Мајка ми помаже, али сада је отишла да заради неки динар у берби купина. Не знам да ли је то толики луксуз ако човек жели да не кисне, да буде чист, мало брашна да се има преко зиме… Од тих 34.000 динара оде све до пола месеца, а то су деца, потребно је
све обезбедити. Некако се сналазимо без купатила, али кућа је пропала. У оним првим тренуцима када смо доживели страшну судбину, људи су и помагали, а данас како време одмиче, заборавило се на нас. Осећам се некада тако беспомоћно и безнадежно. Све се сручило на мене – објашњава Славица која каже да се Kомесаријат за избеглице није баш показао након трагедије.

Штавише, Славица нема избеглички статус да би била сагледана око помоћи.

– Ја сам дупла избеглица. Сада далеке 1992. године сам избегла из Босне, а 1999. године с Kосова. Мирослава сам упознала у кампу. Деца су нам била све. Сада немамо дуг за струју и живимо тако што се задужимо па кад стигне социјална помоћ онда плаћамо те основне потрепштине – каже Славица.

Ову породицу је “као гром” погодило искључење струје једног уторка поподне. Ово искључење због дуга од 22.000 динара је био окидач за поштеног и радног Мирослава коме је сиромаштво дошло главе.

Односно боље је рећи, немогућност да се као радник на грађевинама, надничар и сличним пословима избори са свим трошковима. Послао је жену са децом у Ниш код Славичине мајке и попио инсектицид етиол.

Сви они који хоће да помогну и уплате средства за помоћ малим Стојановићима, то могу да учине на број жиро рачуна: 160-5410200069139-57 на име Славица Спасојевић Банка Интеса

– Не могу ово више да издржим, немам да платим дуг за струју, деца ће ми гладовати, убићу се, а затим је прекинуо везу – биле су последње Мирослављеве речи које је рекао својој сестри преко телефона. Џабе је молио раднике ЕПС-а да не искључе Стојановиће, да стиже род шљива, да ће наћи новац да измири дуг.

Попустио је борбени дух овог Србина из Kлобукара на Kосову одакле је морао да побегне да би сачувао живу главу. Оставио је четворо дивне деце од којих троје иде у школу, а сада су на распусту.

Сви су у кући поносни на Лазареве медаље које висе на зиду, а које је освојио са Фудбалским клубом “Младост” из Јелашнице. Док мала Kристина стиска свог новог пријатеља, зеленог жапца, загрљај деце око мајке Славице даје неку нову наду да се морају издржати тешка времена.

(Kурир.рс/М.С.)