Лопови кољу овце у тору

Коме штета, томе и срамота каже се у срцу Шумадије, па кад се сељак нађе на мети лопова, он обично ћути и погне главу, јер у кога у селу да упери прст, овога или онога, а да се не осрамоти.

Док је полицајац Звонко Стевић славио са колегама у Крагујевцу одлазак у пензију, на родитељском имању у селу Велике Пчелице одвијала се драма у тору. Лопови су у глуво доба ноћи наоружани оштрим ножем упали у тор, мало одвојен од куће, и заклали овна и најбољу овцу одмах поред тора и нестали са пленом у непознатом правцу. Ујутро је домаћин Радашин Стевић, који се спремао за одлазак у болницу да му уграде пејсмејкер, имао шта да види.

Псећа химна

Мужјак кангала може достићи висину од скоро метар. По једној легенди кангал Шерканим Бен побио је у току једне године више вукова него сви турски ловци заједно за годину дана. Шерканиму је посвећена једна песма, која је касније постала химна Кинолошког савеза Труске.

– Куку, сине, поклаше нам овце – завапио је опљачкани старац сину Звонку на телефон. Пре два месеца украли су му два шиљежета, а сад овна и најдебљу овцу.

А најлакше је красти на српском селу. Штета од 200 евра у очима закона је мала, а за сељака огромна. Звонко Стевић се спрема да трактором оде до њиве и побаца ђубре на кукуруз. Отац Радашин је тек стигао из болнице, па је син преузео сеоске послове.

– На селу углавном живе старци, који су немоћни да се одбране. Проблем је што се ми више бавимо безбедношћу градских улица, а на селу је стока на изволте. У Шумадији је тор обично мало удаљен од куће, па је лоповима посао олакшан. Мучи ме и то како они краду, упадају хајдучки, са ножем на туђе имање и кољу на лицу места. Неко је типовао Радашинов тор, знао је да мене нема, а лопов добро познаје стоку, мора да ухвати овна, да га закоље, мора да има месарску вештину и вероватно после препродаје месо. Ован има највише меса јер је тежак од 80 до 100 кила – објашњава Звонко.

Увукао се страх

У село често залазе и непознати људи који шишају овце или купују вуну од сељака, па није тешко одабрати чија је стока понајбоља или где је најлакше украсти. Тако се недавно један сељак уортачио са комшијом и купили уматиченог овна, а лопови га једне ноћи заклали у штали и поднели. Само папири за овна чије се порекло зна коштају 250 евра, а вероватно је завршио на нечијој славској трпези.

– Страх је завладао у народу од ових модерних хајдука. Казане за ракију и бакраче одавно су покрали сељацима, а сад су на ред стигле овце. Оне не дрече и најлакше их је заклати и стрпати у гепек.

Звонко се у међувремену побринуо да заштити имање од крађе. Добио је на поклон од колеге кангала, турског овчарског пса.

– Упознајте мој систем одбране и заштите, то је женка Фани, како јој деца дадоше име, она је одсад задужена за чување оваца – показује Звонко тромесечну керушу Фани.

Кангале зову џиновима међу псима, а не презају да се боре и са вуковима. У Шумадији је тешко срести вука, али лопова има и превише, па ће турски овчар имати где да оштри зубе.

Пељеше сиротињу

Ово је осми пут за годину и по дана да су овде и у околним селима украли сељацима овце. Оне су омиљени плен, а краду се и дрва, најчешће страдају забрани људи који живе у Крагујевцу. Страдавају често и срндаћи и срне, као и акумулатори и гориво са трактора. Откад је криза отерала већи део становништва Србије у беду, нико више не преза од образа.

Испред сеоске продавнице окупило се шест сељака на поподневном предаху. Две огласне табле излепљене су само умрлицама, па док испијају пиво, наздраве и за душу покојника који их гледају преко рамена.

– Нема више живих, то што видиш овде ти је све – добацује један и пали цигару.
Кажу да им је свега преко главе, а највише лопова који су последњих година почели да пељеше сиротињу.

Разбојничка слава

Петкана Јевтић има 73 године и са Петром је 47 година у браку. Њих двоје живе сами, имају једну краву и неколико кокошака. Овце не држе јер је Петар слаб на ногама, каже фали му од свега помало, мало снага, мало срце, а и ноге га више не држе.
– Обично краду пред славу. Узму по два јагњета и ставе у гепек. Краду они који су докони, обесни, неће да раде по овој врућини – објашњава Петкана.

– Мојој ујни украли јагње, дошли на процену и кажу да је то ситна крађа. Држави је то ситно, а мојој ујни, која има 70 година, јагње је велика имовина – прича један преко рамена.
Зоран Матовић је опељешен до даске пре десетак дана и каже да није ни ишао у полицију, јер се не исплати:

– Радим по цео дан да преживим. Идем у дрва, утоварим четири камиона дневно, вучем, сечем по цео дан. Имам ову стару пеглицу да се превезем до посла. Пеглица нерегистрована па је возим само по орашачком путу, и оставим је ја поред пута и одем у дрва. Вратим се у девет увече, а лопови покварили стакло и извадили радио. Ја да упалим кола, а оно нема контакта. Имам шта да видим, украли и акумулатор. Ма, ако ти овде у селу заноће кола, нећеш ни шкољку више да нађеш!

Хектари за старце

Село Велике Пчелице је удаљено 15 километара од Крагујевца, а старо је два и по века. По величини је друго на територији Крагујевца а познато је по три манастира: Денковац, Саринац и Ралетинац, који су саграђени после Косовског боја. Село по последњем попису има 673 становника, а мештани кажу да их данас нема више од 500. Овде углавном живе старци, па је просечна старост 2011. године била 55 година. Пошто је село велико, данас на једног сељака дође скоро пет хектара земље.

С. М. Томић – Вести

фото: В.Секулић