У анализи стања у новинарству, угледни британски часопис The Ецономист истиче да Србија „има спољне облике демократије (вишестраначки систем, избори, институције…), и да власт не спроводи отворену репресију, али користи читав низ индиректних метода притисака: политички и економски утицај, контрола тржишта медија, што на крају даје сличан ефекат као и отворена репресија“. Аутори истичу: „Власт није забранила новинарство у Србији, али учинила га је ризичним, неисплативим и маргинализованим“. Као аутократски алати за вршење притиска на слободне новинаре наводе се SLAPP тужбе (потпуно су неосноване и неутемељене, и користе судске механизме за прогон неподобних новинара и медија, а не за стварно остваривање права), притисак на оглашиваче, политичку контролу над власништвом медија, дискредитацију новинара у јавности и сл. Трагичном стању доприносе и кадрови, необразовани и примитивни изабраници Александра Вучића као и њихови морални двојници из империје Драгана Шолака.
Предраг Поповић
У нормалним демократским државама, власт је подељена на три независне гране: законодавну, извршну и судску. У напредњачкој Србији, Александар Вучић је инсталирао и четврту, њему најважнију, грану власти: медијску.
У улози незваничног власника и главног уредника скоро свих телевизија и новина, Вучић медије не користи само за ширење своје болесне пропаганде лажи, него и за бруталну дехуманизацију политичких противника, најаву хапшења, истражних и судских поступака, па и убистава. Вучићеве медијске жртве завршавају у затворским ћелијама, болницама и гробовима.
У злочиначку мрежу су укључене све телевизије са националном фреквенцијом и све локалне ТВ станице, као и огромна већина штампаних медија. У Вучићеву мултимедијалну организовани криминалну групу укључено је неколико бивших новинара, који су му, као револвераши на Дивљем западу, изнајмили своје услуге. Око њих налазе се стотине полуписмених и полуусмених примитиваца, без образовања, радног искуства и морала.
Овакав закључак је истакнут и у угледном британском часопису The Ецономист, који је недавно објавио анализу стања новинарства и слободе медија у свету. На основу подата (В-Дем), који су у 180 земаља прикупљани током 80 година, аутори су оценили да „слобода медија опада, што злоупотребљавају бројни политичари“. Тај тренд је доминантан у ауторитарним системима, али и у развијеним демократијама. Разлика је само у томе што се у демократским друштвима употребљавају „мекше“ методе притиска, најчешће правне, регулаторне и финансијске.
За Србију се наводи да „има све спољне облике демократије (вишестраначки систем, избори, институције…), власт не спроводи цензуру и отворену репресију, али користи читав низ индиректних метода притисака: политички и економски утицај, контрола тржишта медија, што на крају даје сличан ефекат као и отворена репресија“.
Аутори анализе у The Ецономист-у истичу: „Власт није забранила новинарство у Србији, али учинила га је ризичним, неисплативим и маргинализованим„. Као аутократски алати за вршење притиска на слободне новинаре наводе се SLAPP тужбе (потпуно су неосноване и неутемељене, и користе судске механизме за прогон неподобних новинара и медија, а не за стварно остваривање права), притисак на оглашиваче, политичку контролу над власништвом медија, дискредитацију новинара у јавности и сл.
У тексту је истакнута разлика између независних новинара, који критички извештавају, и пропагандиста из режимских медија. Прави новинари су изложени кампањама блаћења у провладиним медијима, увредама и дискредитацији од стране политичара, правним притисцима, незаконитом надзору и злоупотреби прописа како би се отежало пословање редакција. Уз све то, The Ецономист истиче да је 2025. године забележен најмање 91 физички напад на новинаре у Србији.
Осим SLAPP тужбама, новинари су у Србији изложени судском прогону по монтираним оптужбама за најтежа кривична дела, као што су позивање на угрожавање безбедности представника власти, или на насилно рушење уставног поретка. По монтираним оптужницама су хапшени и притварани главни уредник Магазина Таблоид Милован Бркић, бивши власник недељника Епоха, уредник You Тубе канала Србин Инфо Дејан Златановић, водитељ са КТВ Зрењанин Александар Дикић… Затворска казна прети и Маји Николић, новинарке Н1, коју је тужила компанија Миленијум Тим због наводног нарушавања угледа и кредитне способности. Појединци из врха власти, блиски Александару Вучићу, без обзира на неосноване тужбе, добијају извршне пресуде на основу којих плене имовину неподобних редакција и новинара. Таквој тортури су изложени редакција Магизна Таблоид и њен главни уредник Бркић.
Судски поступци против независних новинара су праћени кампањама сатанизације, коју спроводе напредњачки медији. Тај прљави, а понекад и крвави посао обављају режимска тупа оруђа, као што су Пинк и Информер. Са канибалском страшћу, власници тих медија, Жељко Митровић и Драган Ј. Вучићевић, заједно са осталим плаћеницима из тих редакција пласирају монструозне гадости на рачун свакога ко засмета вођи напредњачког картела.
У тим злочинима учествују и представници извршне власти. Министар здравља, познат по надимку Доктор Смрт, јавно је, на телевизији Пинк, читао компромитујуће налазе из здравственог картона једног новинара, који му је дала Славица Ђукић Дејановић, бивша министарка и потпредседница СПС-а. Такав случај није забележен ни у најгорим диктатурама, то је могуће само у Вучићевој Србији.
У процесу консолидације снага у свом картелу, Вучић је извршио кадровске промене у Влади Србије, полицији, тужилаштву и судству, па и у Јавном медијском сервису.
Уместо пензионера, бившег новинара Драгана Бујошевића, на место директора Радио-телевизије Србије је поставио извесну Мају Грчић, која је новинарски траг остављала само по луксузним ресторанима, у друштву Сузане Васиљевић, Јоване Јоксимовић и другим напредњачким паразитима. На функцију главне уреднице Информативног програма РТС-а Вучић је поставио Бојану Млађеновић, професионалног пандана и менталног клона Д.Ј. Вучићевића. Млађеновићка је Вучићево поверење стекла срамним увредама на рачун студената и грађана, који су протестовали, захтевајући да државне институције раде свој посао и утврде ко је одговоран за масовно убиство под надстрешницом новосадске Железничке станице.
У интервјуу са Вучићем, Млађеновићка је студенте назвала руљом. Награђена је местом главне уреднице, а њен времешни дечко Драган Симеуновић је постављен за амбасадора у Румунији.
Све припаднике тзв. Велике пропаганде лажи, Вучић је награђивао статусно и финансијски, уздижући их десет ниво изнад њихових реалних компентенција. За ведете напредњачког „новинарства“ прогласио је ментално поремећене егзибиционисте, нелечене алкохоличаре и наркомане, отпатке из полиције и тајних служби…
Уз уредничка места, некима од њих је додељивао ордење, а некима станове у „Београду на води“, ресторане на Теразијама, пословне комбинације у инфраструктурним пројектима… Све о трошку грађана, који су жртве њихових мултимедијалних тровачница.
Новцем из буџета, захваљујући најпримитивнијим махинацијама, финансирају се сви Вучићеви медији. Као што је он сам рекао, гостујући на Телевизији Информер: „Ниједна телевизија не би могла да ради без новца који им даје држава„.
Трошкове своје пропагандне машинерије, Вучић покрива приходом од огласа, које плаћају разна министарства, локалне самоуправе, државне институције и уцењене приватне фирме. Добар део пара обезбеђује се из црних фондова. Без тога, не би могла да опстане ниједна напредњачка телевизија, а ни новине. Средствима, отетим из џепа грађана, Вучић финансира лажи и преваре, којима хипнотише и трује исте те грађане.
У том послу се истичу министри Синиша Мали и Братислав Гашић. Мали је незванични власник Политике, Вечерњих новости, ТВ Студио Б и још неколико регионалних медија. Гашић, преко посредника, контролише тридесетак локалних телевизија, којима је премрежио целу Србију, од Ниша и Крушевца, преко Панчева и Зрењанина до Сомбора. Преко те мреже чак 49 телевизија истовремено преноси директна обраћања Вучића, а пре и после тога пласира гнусне лажи о опозиционарима, студентима и осталим побуњеним грађанима, а нарочито о новинарима који критикују злочиначки напредњачки режим.
У таквим околностима, не чуди што су медијске слободе у Србији на најнижем нивоу. У том контексту, према подацима које је објавио The Ецономист, Србија се налази на самом дну списка европских држава. Мрачан утисак, који остављају припадници режимске мреже, појачан је стањем у тзв. независним медијима.
Нова С имају црне листе, на којима се налазе имена политички неподобних јавних личности, па и колага из редакција, које они сматрају „нереспектабилнима“. Исте политичку агенду (Косово је независна држава, Европска унија нема алтернативу, Србија је одговорна за геноцид у Сребреници…) форсира иста или слична врста „колега“, који рупе у образовању попуњавају секташки агресивним паролама.
„Новинари могу бити иритантни. Они поједностављују. Претерују. Понекад погреше. Нису адекватно образовани, припадају средњој класи и помало су левичарски оријентисани, тако да њихови ставови често изазивају негодовање код осталих грађана. Када се понашају неетички, људи су с правом огорчени. Поверење у медије је опало широм богатог света, посебно откако је појава друштвених мрежа омогућила да се грешке у извештавању брзо и оштро осуде. Стога неке људе можда није много брига када чују да је новинарство у проблемима. Па ипак, у њиховом је интересу да брину„, наводи се у почетку текста, који је објавио The Ецономист.
Да, у интересу свих људи, свих читалаца и гледалаца, требало би да буде стање у медијима. Свима су потребне тачне и правовремене информације како би доносили најважније одлуке у свом јавном и приватном животу.
По дефиницији, основни смисао медија се заснива на корекцији власти. Управо због тога, свака власт, а нарочито ова у Србији, покушава да угуши медијске слободе. Наравно, то никада није успела и неће успети ниједна власт, колико год била диктаторска. Истина је као енергија, неуништива.
