Векна ко душа

СТАРА готово век и по, неугледна, бела кућица у београдској улици војводе Степе. Мало ко би је и приметио да пролазнике свакодневно не мами мирисом печења хлеба. Мирисом над мирисима. Мирисом живота, топлине дома, мира. Више нико и не памти откада је у овој кућици пекара. Али, сви знају да се у њој, већ деценијама, припрема најбољи хлеб у Београду.

Некада га је месио Сима Ристић, а пре више од пола века „наследника“ је открио у Митру Мартинају (75), који је као искусан пекар, са занатом наученим у Косовској Каменици, у Београд дошао из Горе. И није се преварио. Већ пет деценија, по цео дан, испред пекаре је увек ред купаца. Мала радња премала је да одједном прими све муштерије.

– Безмало 50 година, овде сваког дана купујем два хлеба – каже Вера Величковић (72). – Увек је истог квалитета. Какав је био некад такав је и сад. Не суши се брзо, не мрви се. Ко душа је.

И Мирко Милић (35) каже да је сада већ стари купац. Први пут купио га је пре петнаестак година када се као бруцош доселио преко пута у студентски дом „4. април“. Живи на Звездари, али, тврди, није му тешко да сваког другог дана овде дође по чика Митров хлеб.

Док слуша речи задовољних муштерија, чика Митар, како га стални купци зову, задовољно се смеши у углу радње. И непрекидно „баца“ поглед иза врата, на други део радње у ком његови „мајстори“ у пећ стављају нове векне.

– Нема наш хлеб никакву тајну и никакве адитиве – каже. – У мешалицу запремине 180 литара, додамо 120 килограма белог брашна тип 500, живи пештански квасац, со и воду. И то је све. Пекари узимају по 670 грама теста и на столу за развлачење обликују векне. Ставе их у ланене крпе и, 15 векни ређају једну до друге у пекарске пинакоте од чамовине. Кад напуне 10 пинакота, пребацимо их до пећи са патосом од земље.

Чика Митар каже да ју је наследио од газда Симе. Стара 150 година, загрева се искључиво на угаљ из Вреоца.

– Код пећи са земљаним патосом, главни је онај пекар који барата лопатом. Који векне ставља на под пећи. У нашој пекари то је мајстор Африм – објашњава.

И заиста, мајстор Африм полако и врло прецизно лопатом вади векне из пинакоте. Наслони лопату на руб пећи да помоћник Расим сваку векну премаже штирком – мешавином вреле воде и брашна. Потом пажљиво гура лопату дубоко у пећ. Кад поређа све векне, затвара пећ. Већ после неколико минута најдивнији мирис печења хлеба омамљује ноздрве у пекари „Сима“.

-Много ми је драго што је и мој син Халид научио овај занат. И он зна како се припрема најбољи хлеб. А, као и ја некада, и он сада учи нове муштерије да ће хлеб одржати свежину, мирис и укус, само ако га чувају у платненој кеси. Пластична не долази у обзир. Сви моји стари купци то знају – поручује чика Митар.

ДОВОЉНО 50 ДИНАРА

-НАШ хлеб кошта 50 динара. Скупљи не би смео да буде никако, јер народ нема пара. Та цена је довољна да, уз продају других производа, опстанемо. Да платимо порезе и доприносе. Квалитет нам је обезбедио купце и место на тржишту, али ако је ово што радимо, уз то, још и стари занат, онда би нам и неке субвеције државе добродошле. То би нам, ако ништа друго, помогло да запослимо и још неког радника – каже наш саговорник.

 

Новости