Држава још не зна шта има од имовине

Шта је све у власништву државе – нико тачно не зна. Јавна је тајна да постоје зграде, станови, њиве, шуме, за које држава не зна нити да их има, па таман били у срцу престонице у Кнез Михаиловој улици или пак сакривени у пољопривредним задругама, комбинатима, јавним предузећима.

Бити без података са коликом се имовином располаже и колика јој је вредност, у овом тренутку када се држава бори са огромним минусом у буџету, више је од уобичајене небриге администрације.

Републичка дирекција за имовину пописаних 512.178 непокретности проценила је на око шест милијарди евра, ревалоризоване књиговодствене вредности. Међутим, само један детаљ на који упозорава Државна ревизорска институција указује да је државна имовина неколико пута вреднија од званичних процена.

утврђено је да у Главној књизи трезора није исказана нефинансијска имовина у износу од око 14,5 милијарди евра, кажу у ДРИ.

Та неисказана имовина, како незванично сазнајемо, углавном су некретнине Министарства одбране. Дирекција за имовину, како кажу у овој републичкој институцији, у попис је  уврстила имовину Министарства одбране, али не и објекте посебне намене, који су службена тајна.

Горан Родић, потпредседник Грађевинско-индустријске коморе Србије, тврди да се тржишна вредност државне имовине мери десетинама па и стотинама милијарди евра. Тај став темељи на прелиминарним анализама, урађеним пре неколико година.

– Када процењујемо имовину државе не можемо говорити о њеној књиговодственој вредности. Нису имовина само аутомобили, станови, пословни простор и њиве. Држава поседује вредну инфраструктуру свих врста – мреже, хидроелектране, ловишта и још много тога. Активирањем само 30 одсто тог потенцијала држава би решила проблем јавног дуга и финансијских проблема, каже Родић.

Шта држава поседује и колико то стварно вреди знаће се тек када буде завршен регистар државне имовине, на коме се по разним законима, ради више од деценију и по. Да би тај посао био окончан, сви који користе државну имовину мораће и да је пријаве.

У Републичкој дирекцији за имовину кажу да још са већом сигурношћу не могу рећи у ком је проценту пописана државна својина, јер је њено евидентирање извршено на основу података корисника. Питање је да ли су корисници пријавили целокупну имовину коју користе – кажу у овој државној институцији.

То наводи на закључак да је све остављено на савест корисницима. Они су још од 1995. године имали обавезу да пријаве шта користе, а припада држави. 
У Дирекцији кажу да достављени подаци нису потпуни, јер нису садржали информације о површинама, катастарским парцелама, вредности и доказима о правном основу за коришћење.

– Законом о средствима у својини Републике Србије била је прописана прекршајна одговорност за правно и одговорно лице ако не воде евиденцију сагласно закону или ако у прописаном року не достављају податке о непокретностима које користе. На то се мало ко освртао, јер ниједним актом није био ближе уређено који ће орган покретати прекршајни поступак односно подносити прекршајну пријаву. Дирекција такође није имала овлашћења за то.

Ни тренутно важећи Закон о јавној својини не предвиђа казнене одредбе за оне који не достављају податке о државној имовини коју користе.

– Грађани, држава и буџет енормно губе зато што се тако ради са државном имовином. Штета вишеструко превазилази буџетски дефицит. Јавно предузеће Пословни простор Стари град, од издавања локала у центру Београда у буџет за 2006. уносио је свега 3,3 евра по квадратном метру. Колико је то реално сами закључите, каже Миле Антић, координатор Мреже за реституцију.
Са том оценом слаже се и Горан Родић. Он сматра да нам задуживање за већину кредита не би било потребно када би се пословни простор којим газдује држава издавао по тржишним ценама и када би се људима који живе у државним становима омогућило да их откупе.

Да није било реституције многе зграде би вероватно остале скривене од очију јавности, као што је задужбина Николе Спасића у Београду. Тек када су њени наследници поднели захтев за повраћај сазнало се да није пописана нити се води као државна имовина.

– Многе зграде у Кнез-Михаиловој улици, попут Робних кућа Београд, за државу уопште нису постојале. Недавним уписом старих власника на зграду у Кнез-Михаиловој 33, спречена је једна фирма да се укњижи као власник. Таквих примера има на све стране. Сумња се да се око 300.000 хектара државног земљишта скрива у пољопривредним задругама, комбинатима и јавним предузећима – наводи Антић.