Београд – Од укупно 4.094 српска села, чак њих 1.084 су – изумрла. Више стотина насеља је пред истом судбином, јер имају од 20 до 100 становника у поодмаклом трећем животном добу.
Респектабилан број млађих грађана Србије у последњих двадесетак година због економске кризе, гашења индустрије и понижавајућих плата одлучио је да покуша да своју егзистенцију обезбеди бавећи се пољопривредом. Најчешће почињу тако што обрађују земљу својих очева и дедова, узимајући у закуп земљу рођака и комшија који живе у градовима и државну земљу када је законским решењима спречена манипулација на лицитацијама.
И девојке почињу да мењају своју перцепцију о животу на селу и удају се за нове пољопривреднике видећи у томе бољу егзистенцију за себе и своју породицу. Останак на имању многима је боља опција од пресељења у град и десеточасовног рада на траци код страног инвеститора за 22.000 динара. За радост је и то што почињу да се попуњавају школске клупе и што се чује жамор деце са игралишта.
Нови закон о пољопривредном земљишту донет је прошле године и њиме је, да би свима било јасније, предвиђено да се такозваним стратешким инвеститорима на основу права пречег закупа изда трећина државне земље на период од 30 година. Реч је о приближно 130.000 хектара ораница.Таман када се светло на крају тунела указало, доведен је у питање опстанак великог броја српских села. Најновијим намерама креатора домаће пољопривреде утабан је пут села ка пропасти и судбини оних 1.000 с почетка овог текста.
Забрињавају незваничне информације да је 60.000 хектара најбоље државне земље намењено немачком тајкуну, власнику корпорације „Тенис“, који ће заузврат изградити свињарске фарме и на њима запослити српске сељаке. Ништа боље неће проћи ни остатак од око 70.000 хектара који ће највероватније доспети у руке домаћих тајкуна.
Колико је улог велики, сведочи чињеница да пољопривредни произвођач попут мене, који обрађује 13 хектара своје земље, оволику површину готово не може ни да замисли. Пробаћу, међутим, да направим рачуницу. Ако је један хектар 10.000 квадратних метара, 60.000 хектара је 600.000.000 квадрата. Или, у новцу – ако је просечна цена хектара земље 10.000 евра, замишљена парцела која ће доћи у руке немачког гиганта вреди чак 600.000.000 евра.
Ко (не) штити државне оранице
Земљишни максимум пре тридесет година био је 10 хектара, а велики број пољопривредника орао је и сејао и на мање од те површине. Од обраде ове земље људи су пристојно живели, хранили своје породице, школовали децу.
Чини се оправданим страх да ће немачки „Тенис“ са 60.000 хектара угасити чак 6.000 пољопривредних газдинстава и најмање 9.000 радних места, будући да су и супруге домаћих пољопривредника углавном запослене у оквиру домаћинства. Не заборавимо да они нешто већи упошљавају и сезонску радну снагу. Домаћи тајкуни у питање ће да доведу и додатних 7.000 пољопривредних газдинстава и 10.000 радних места.
После цунамија који је направила приватизација пољопривредних комбината и задруга, издвојила се неколицина велепоседника: Матијевић са 24.000, Костић са око 20.000, Мишковић, Ницовић и још њих двадесетак који баратају површинама од 1.000 до 5.000 хектара земље. Са 60.000 хектара, Немац ће постати највећи велепоседник на територији бивше Југославије, Мађарске, Румуније, Бугарске, Грчке, Албаније, Аустрије, Чешке, Словачке, земаља Бенелукса и скандинавских земаља.
Подсетимо се да је у време феудализма највећи велепоседник на овим просторима био гроф Дукај из Мађарске са 60.000, док је чувени Дунђерски располагао са свега 10.000 хектара.
Пољопривредно земљиште је необновљив ресурс и обавеза је сваке генерације да се домаћински односи према њему и остави га будућим нараштајима. Државна земља власништво је само грађана Србије, а не белосветских тајкуна. Она се мора сачувати да би и будућа поколења пољопривредника, плаћајући ренту, обезбеђивала прехрамбену сигурност и своју егзистенцију.
Душан Јокић, председник Удружења малих примарних произвођача „Бразда“
ВасељенскаТВ
