Немоћ заузданог Уставног суда – да ли је Бриселски споразум међународни уговор?

Зачуђујућу равнодушност према насртајима на Устав, Уставни суд правда тиме што прихвата да Бриселски споразум није међународни уговор

Када је 25 народних посланика 8. маја 2013. поднело предлог за оцену уставности Првог споразума о принципима који регулишу нормализацију односа између Владе Србије и привремених институција самоуправе у Приштини парафираног 19. априла исте године, Уставни суд Србије се нашао у правој прилици да искаже снагу самосталног и независног заштитника уставности и законитости, али је, нажалост, није искористио. Донео је закључак о одбацивању предлога, наводећи да није надлежан да се бави оним због чега је и установљен.

Закључак о одбацивању предлога од 10. децембра 2013. године заснива се на два кључна разлога: 1) Бриселски споразум није међународни уговор, 2) закључак владе и одлука Народне скупштине о прихватању тог споразума нису општи акти, већ појединачни. Хајде да ове разлоге ближе размотримо.

Према одредбама чл. 194. и 195. Устава, правни поредак Републике Србије је јединствен, у њему је највиши општи правни акт Устав, а са њим морају бити сагласни законски, подзаконски и други општи акти. У том погледу изузетака нема. Међутим, Уставни суд својим закључком изузима из овог правила опште акте политичког карактера, а то би могло да значи и изузимање органа политичких власти од владавине права, под којом одредба члана 3. став 2. Устава подразумева „повиновање власти Уставу и закону”. Тако нешто, у конкретном случају, не би било могуће ни због преамбуле Устава која свим државним органима намеће уставну обавезу „да заступају и штите државне интересе на Косову и Метохији у свим унутрашњим и спољним политичким односима”. А да ти интереси нису ваљано ни заступани, ни штићени, види се по томе што Бриселски споразум интегрише јужну српску покрајину у самопрокламовану „Републику Косово”: установљавањем Заједнице српских општина по структури и принципима који важе за све општине те сурогат државе; изборима за органе општина по законима те сурогат државе; укључивањем полиције у свим општинама у јединствене полицијске снаге те сурогат државе; укључивањем судских власти у свим општинама у правни систем те сурогат државе; преузимањем обавезе планске и орочене имплементације Споразума у свим деловима те сурогат државе. Већ је и ово довољно за закључак да се Бриселским споразумом драстично крше Устав Србије и њени закони о територијалној организацији, локалној самоуправи, органима управе, полицији и правосуђу.

Зачуђујућу равнодушност према насртајима на Устав и укупни правни поредак Србије, Уставни суд правда тиме што прихвата да Бриселски споразум није међународни уговор због одсуства међународноправног субјективитета „привремених институција самоуправе у Приштини”. Притом Суд не оцењује од каквог је значаја околност што тај споразум није закључен са косовском страном директно, већ у изобичајеној билатералној форми са високом представницом ЕУ, која тај субјективитет има. И што је још важније: не оцењује правилно околност да је парафирани Споразум прихваћен закључком владе од 22. априла 2013. године и одлуком Народне скупштине од 26. априла 2013. године, што је подносиоцима предлога и био повод да га назову „симулованим међународним уговором”. Ако би се и узело да Бриселски споразум није настао као правноперфектан општи акт међународног права, у поступку његовог акцептирања није било никаквог симулирања. И закључак владе, и одлука Народне скупштине, стварни су и аутентични акти. Требало је још само одредити да ли они имају општи или појединачни карактер. А и то није било тешко после експертског мишљења које је, на позив суда, дао проф. др Ратко Марковић. У њему се каже да Бриселски споразум „није политички акт, иако му је садржина чисто политичка, јер он није појединачни акт”, а није „зато што је настао као неформални писани политички договор учесника дијалога у Бриселу – Дачић, Ештон, Тачи, а онда је његова садржина добила садашњу форму општег акта владе под именом ’закључак’ и општег акта Народне скупштине под именом ’одлука’. Тако је Споразум постао саставни део ова два општа акта из номенклатуре општих аката позитивног права, а то значи да је Споразум постао општи акт позитивног права Републике Србије, који има опште дејство. Јер, да нема опште дејство, по њему не би требало ни поступити, тј. не би га уопште требало примењивати у неодређеном броју случајева”. Проф. Марковић је овоме додао још један важан исказ: „Овако заобилазна и увијена форма увођења Споразума у правни поредак Србије (…) примењена је из више разлога, па и из разлога да се не (…) изложи уставносудској контроли са сасвим предвидљивим исходом.”

Уместо да се ослони на уверљиву и потпуну експертизу нашег најугледнијег конституционалисте, у закључку Уставног суда о одбацивању предлога за оцену уставности Бриселског споразума „највећи део аргументације експресис вербис, уз незнатне и неважне редакцијске измене, преузет је из писаног мишљења главног правног саветника владе, професора Родољуба Етинског”. Ово су речи судије др Драгана Стојановића из његовог издвојеног мишљења, у којем се износи и глобална оцена целог случаја: „Свакако, ово је недопустива пракса која није достојна једног високог суда јавног права који себе сматра независном, али и стручно-компетентном институцијом, која је у стању да властитом, оригиналном интерпретацијом разреши уставни спор, а тиме очува и заштити Устав. Прихватајући једно овако написано образложење, Уставни суд је очигледно повредио кључну премису уставног судовања – самосталност и независност интерпретације која потврђује лојалност Уставног суда једино Уставу.” Поред Драгана Стојановића, са усвојеним закључком Уставног суда нису се сагласиле и судије др Боса Ненадић, др Оливера Вучић и Катарина Манојловић Андрић, чија издвојена мишљења служе на част судијском позиву.

Професор Правног факултета Универзитета Унион

Зоран Ивошевић, Политика