У школовање високообразованог грађанина држава уложи око четири милиона динара, а онда га, практично, поклони другим земљама. Према подацима СКОНУС-а, Србија је прва у региону, а друга у свету по исељавању образованих људи. Уз то, млађе је становништво које је у иностранству него оно у земљи.
Шест година инжењер електротехнике Миљан Ивановић тражио је најбољу шансу у Србији, а нашао је у Хагу. Сличним путем, у последњих пола године, кренуло је десетак људи из његовог окружења.
“Млади Холанђани не воле баш много да се баве техником. Они морају да увозе људе са стране. Да би подстакли долазак људи, они нуде неке бенефиције за нас”, истиче Миљан Ивановић.
У школовање високообразованог грађанина држава уложи око четири милиона динара, а онда га, практично, поклони другим земљама. У том даривању испред Србије је само Гвинеја Бисао – рачуница је Студентске конференције универзитета у Србији (СКОНУС). Да то спрече, студенти су тражили и савет привреде.
“Привредници су са једне стране изнели ставове где су рекли да млади не стекну знање у току школовања, потребно за даљи рад”, каже Владимир Радовановић из СКОНУС-а.
Седамдесетих у иностранство су махом слати радници ниских квалификација, па је сваки други имао основну школу, а тек два одсто њих понело је факултетску диплому.
Последњих година испраћамо све образованији кадар – факултетску диплому има чак 16 одсто оних који одлазе, а са основном школом се преко граница упути тек шест одсто радника.
“За малу земљу нема веће трагедије него ако увози пасуљ и кромпир, а извози инжењере и лекаре… Морамо редефинисати наш јавни сектор и рећи: ‘Треба нам толико лекара, толико инжењера, професора’ и понудити најбољима неку шансу да раде у важним државним институцијама, ако хоће. Ако неће, нек раде у приватном сектору, ова политика да најбољи треба да иду у приватни сектор, а најгори у државни, неће се добро завршити”, поручује професор Филозофског факултета Миодраг Зец.
Ово горуће питање и национални проблем препознала је и Српска академија наука и уметности. Назива га егзодусом младих генерација.
“Ја њих не оптужујем. Они су, заправо, суочени са јединим животом који имају на располагању. С њим морају да се опходе одговорно. Оптужујем моју генерацију и цело друштво које мора да се ангажује, кад већ говоримо о мрзовољи друштва мрзовољних пензионера који кукају што нема ко да им зарађује за пензије. Оно што мене највише боли јесте да у том егзодусу наши људи који одлазе некако резигнирано пале мостове. Ако и оду, не морају да пале мостове”, објашњава председник Српске академије наука и уметности Владимир Костић.
Тест за то колико ће мостови бити издржљиви јесте податак да је у овом тренутку на бироу за незапослене у овом моменту око 850 магистара и доктора наука. Више од 300 њих млађе је од 40 година. На заводу проведу готово три године.
РТС
Napredno