Друштво

Тешки нерадници: Пред судијама Уставног суда Србије 13.688 нерешених жалби

Судије Уставног суда Србије ће у предстојећим месецима имати пуне руке посла. Према подацима ове правосудне установе, судије Уставног суда чека разматрање чак 13.688 уставних жалби: 5.693 оних које су суду достављене од почетка године до 12. јула и 7.995 пренетих из ранијих година.

И док у Уставном суду, позивајући се на Закон о Уставном суду и Пословник о раду Уставног суда, наводе да рок за одлучивање по уставним жалбама није прописан, саговорници „Политике” слажу се да би ове правне лекове требало решавати што брже.

Независно од Закона и Правилника на који се позивају, како наводе у Уставном суду, ова правосудна институција „настоји да поступа у складу са општеприхваћеним стандардима домаћег и међународног права, поштујући право на суђење у разумном року које је зајамчено Уставом”.

великог броја уставних жалби, Уставни суд се определио да програмом рада, који се усваја на седници свих судија, одређује који ће се предмети решавати приоритетно. При том, нарочито води рачуна о датуму пријема и о природи повреде Уставом зајамченог права које је предмет уставне жалбе, као и о евентуалним штетним последицама које та повреда производи по подносиоца – речено је „Политици” у Уставном суду.

Податак о нерешених 13.688 уставих жалби, према мишљењу адвоката и бившег помоћника министра правде Војкана Симића, говори о уставној жалби као неделотворном правном леку, али и о лошем правном и правосудном систему.

– Спора правда је често неправда, с обзиром на то да Уставни суд не може да о уставној жалби одлучи у разумном року. Држава је та која је дужна то да обезбеди. Судије Уставног судија не могу да сносе одговорност због таквог стања, већ они који пишу законе и спроводе законе. Узроци су у лошој организацији судова, недовољном броју судија, лошим процесним законима и недостатку јединствених правила у њима, хоризонталној неусаглашености закона, лошем квалитету судовања… – наводи Симић.

Бивши помоћник министра правде каже и да су држава и њени органи више од деценије уназад главни генератори повреде људских права и настанка судских спорова и да се подаци о томе могу наћи у Републичком јавном правобранилаштву.

– Републичко јавно правобранилаштво нема потребну самосталност да одлучи о основаности поднетих тужби против државе, па се одлуке о тужбама често доносе на политичком нивоу, арогантно. То се често завршава пресудама против државе, због којих „страда” буџет, а грађанима се, као пореским обвезницима, наноси штета. За такве пропусте политичара нико у држави не одговара – категоричан је бивши министар правде.

Осврћући се на повреду права на суђење у разумном року, Симић каже да се оно повређује и зато што се важећи закони не примењују. Он наводи да је у Закон о парничном поступку уведен временски оквир, што значи да судија има обавезу да извести колико ће оквирно трајати суђење.

– Временски оквир може да се примењује само ако је држава обезбедила и друге услове за то, а то значи оптимално оптерећење судија предмета. Виши суд у Београду, на пример, не може успешно да примењује временски оквир јер сваки судија другостепеног одељења, у просеку, има преко 900 предмета у раду. Проблем је и што обавезе одређивања рока нема у ЗКП-у, односно да она не важи за судије у кривичном или прекршајном поступку. И доношење одлука о притвору је велики проблем. Доста је примера да се њиме не обезбеђује присуство окривљеног у кривичном поступку, него да се он претвара у казну пре казне. Посебно су проблематичне одлуке о притвору које често садрже цитате законског текста без икаквог конкретизовања законских разлога за притвор. Приликом доношења одлука о продужавању притвора није редак случај аутоматизма у одлучивању, односно да се преписују претходна решења и разлози без посебног осврта на нове околности – наводи Симић.

Ратко Марковић, професор Уставног права, такође, сматра да је број од 13.688 нерешених уставих жалби велики, али напомиње да је велики број њих – неоснован. Због тога би, каже професор, Уставни суд требало да направи „филтер” за жалбе које му се подносе.

– Уставне жалбе се често подносе и у нади да ће Уставни суд донети другачију одлуку. Жалбе се, такође, подносе и како би се остварила могућност обраћања међународним институцијама с обзиром на то да прописи говоре да пре обраћања, рецимо, Европском суду за људска права, морају да буду исцрпљене све могућности пред домаћим правосуђем – наводи Марковић.

На питање да ли на основу оволиког броја уставних жалби може да се закључи да судови нижег ранга не примењују увек закон приликом доношења одлука, професор одговара потврдно.

– Нарочито се то односи на суђење у разумном року. Можда је оволики број уставних жалби и добар с обзиром на то да оне терају судове да раде боље – објашњава Марковић.
Насупрот Симићу, професор сматра да је новим Законом о Уставном суду ова правосудна установа добро уређена, као и да је 15 судија, колико их има у овој правосудној установи, довољан. Важно је, каже он, и да међу судијама уставног суда буду заступљене судије из разних материја.

 
Мирослава Дерикоњић
Политика

Оцените текст

0 / 5

Your page rank:

�оментара

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Back to top button
Close

Детектовали смо Адблокер!

Поштовани, рекламе су једини начин финансирања нашег сајта те вас молимо да угасите адблокер на нашем сајту како би нам тако помогли да наставимо да објављујемо још боље и квалитетније вести без цензуре и длаке на језику. Хвала на разумевању!